Beograd bi mogao da zaliči na Pariz, Berlin, London, Rim, Madrid, ako ispuni samo jedan uslov – da na njegovo čelo dođe opozicionar. Jer i njih, u mnogo čemu različite, spaja baš ta okolnost – da su im gradonačelnici iz stranaka koje su rivalske vladajućoj većini.
Ali, ovaj vid kohabitacije, s kojom su se, makar i s knedlom u grlu, saživeli Makron, Šolc, Sunak, Melonijeva i Sančes, odbacuje ovdašnji lider. On ni mesnu zajednicu ne prepušta neistomišljenicima, a kamoli prestonicu.
Njeno ispadanje iz njegovih ruku, doživeo bi kao okončanje apsolutizma i kulta lične nepobedivosti na kojima je cementirao režim. I bio bi u pravu.
Stoga je pribegao paradoksalizaciji. Tvrdi da je vladajuća koalicija pobedila na beogradskim izborima iako nije osvojila većinu glasova, a da ipak ima većinu mandata, s preletačima, ali da neće formirati gradsku vlast, već će organizovati novo izjašnjavanje birača, kako bi popunio uočeni manjak u legitimitetu eventualne nadgradnje rezultata.
Izvesnije je, pak, da se na ovaj „ustupak“ odlučio zbog sadejstva unutrašnjeg i spoljnog pritiska. Dok je on tvrdio da su izbori bili najčistiji u istoriji, iz dokaza opozicije i evropskih posmatrača, koji su došli na poziv ovdašnje vlasti, proizlazilo je suprotno – da su obilovali neregularnostima.
Sa saradnicima se odmah potrudio da opoziciju, po običaju, etiketira kao „izdajničku“, iako se ona samo potrudila da diplomatskom ofanzivom pridobije bar deo spoljne naklonosti koju on istrajno uživa. Nije se libio ni da Evropi, ka kojoj formalno teži, pripiše da želi da uspostavi „marionetski režim“ u Srbiji a koja insistira na svojoj „neprikosnovenoj suverenosti“.
Valja podsetiti, da se u internacionalnom udruživanju svi akteri odriču dela nacionalne suverenosti. Članstvo u UN, EU, Savetu Evrope, kao i u nizu međunarodnih partnerstava, podrazumeva izvesna odstupanja od isključive nadležnosti za sopstvene postupke, a pojačava obavezu pojedinačnog uklapanja u kolektivno programirane zajedničke interese.
Kohabitaciju ovdašnje vlasti doživljavaju dvojako. Prihvataju je na spoljnom planu, kad projektuju da je put ka Briselu najbrži ako se ide preko Moskve i Pekinga, ali je odbacuju kad makar deo lokalne vlasti treba da prepuste opoziciji. Reklo bi se da ovih dana, posebno zbog rata u Ukrajini i zaostajanja na putu ka EU, ističe upotreba vrednost takvoj „klackalici“.
U odnosima između lokalne i nacionalne vlasti, nigde nije garantovan sklad. Ali, mestimično pomažu da se stvori skladnija slika kretanja u društvo i svetu.
Analize, tako, pokazuju da gotovo svuda raste uloga desnice, pa i njenog ekstremnog krila. Zasad više na nacionalnom nego na internacionalnom polju. Ali nikako na lokalnom planu.
Nekoliko međunarodnih istraživanja je pokazalo da građani preferiraju da im život u prebivalištima uređuje umerena levica. Agencija Blumberg je prenela nalaz da u upravljanju velikim gradovima Evrope prevladavaju stranke levog centra, i da je naklonost ka toj opciji osetno veća na lokalu nego na državnom nivou.
Uporedo se iznose i podaci da su tamošnji gradonačelnici mahom profesionalci bez prethodnog političkog iskustva, koje je zabeleženo kod svega 16 odsto ispitanika. Većinom su proistekli iz privatnog sektora i neprofitnih organizacija, dok iz medija i sporta potiče po njih tri odsto.
Izgleda da tamo nema partokratije, koja ovde caruje. Najupečatljiviji je primer gradonačelnice Graca, Elke Kar. Ovu Austrijanku je jedno merodavno rangiranje proglasilo za najbolju u svetu na toj funkciji. Iako je nepokolebljiva komunistkinja.
Tolike „ekscentričnosti“ nema u Americi. Po istraživanju citymayors.com, prošle godine su u 84 tamošnja velika grada, ubedljivu većinu činili gradonačelnici iz Demokratske partije predsednika Bajdena. A na čelu 10 najvećih gradova nije bilo čak nijednog opozicionog republikanca.
Vašington je priča za sebe. U njemu su od 1967. gradonačelnici uvek demokrate – crnci, nezavisno od toga ko je u Beloj kući.
Pod sadašnjom vlašću, u Srbiji izgleda nezamisliva bilo koja od navedenih kohabitacija. Ovde se s političkih vrhova forsira preterana homogenizacija, uz bahat odnos prema neistomišljenicima, od političara do novinara i aktivista u nevladinim organizacijama.
Sada se ipak otvara mogućnost da i Beograd postane prestonica mimo vlade. Vlast će učiniti sve da to onemogući, pogotovo što je takav iskorak u Budimpešti i Ankari, kao i u Istanbulu, grdno razljutio njoj bliske autokrate.
Na opoziciji je da uveri birače da će Beograd s njom funkcionisati bolje nego vlada. I – sličnije raspodeli političkih snaga u Parizu, Berlinu, Londonu, Rimu, Madridu…