Izračunao je, valjda, da su baš u takvim okolnostima najpotrebnije njegove poruke koje je tamo ponudio za mir i toleranciju između muslimana i hrišćana.
Tek će se videti da li je njegova misija bila dalekosežnija od rizika zaraze kojima su bili izloženi i on i masa koja ga je okružila, a hroničare je nagnala da se prisete kako je baš Irak bio poprište događaja koji je dao pečat ovom veku. Kao stoleću prečestih – pogrešnih ili isfabrikovanih računica.
Ovog meseca 2003. Amerika je na čelu vojne koalicije izvršila invaziju na Irak i svrgla mu režim pod, kako je dokazano, neosnovanim optužbama da proizvodi oružje za masovno uništavanje i da sarađuje sa Al Kaidom koja je 11. septembra 2001. izvršila udare otetim putničkim avionima na Njujork i Vašington. Agresija se pokazala krajnje kontraproduktivnom ako se izuzmu profiti angažovanih američkih naftnih i pridruženih im kompanija.
U najkraćem, poljuljala je savezničke veze (Nemačka i Francuska su izričito bile protiv invazije); navela je predsednika Džordža Buša da olakim kreditima pokuša da amortizuje nezadovoljstvo sunarodnika, što je doprinelo njegovom reizboru, ali i slomu na Volstritu, odakle je 2008. krenula globalna finansijska kriza; Irak uvela u bratoubilački rat, a u njemu povećala uticaj Irana u kojem SAD i dalje vide velikog neprijatelja; dodatno uzdrmala hronično nestabilni Bliski istok; raširila akcije terorista po regionu i svetu; otvorila manevarski prostor za jačanje uticaja Kine i Rusije. Posledice svih tih neuračunatih posledica neopravdane invazije osećaju se i sada.
Irački slučaj nije, naravno, mogao sam po sebi da zakuva tolike strateške “čorbe”, ali jeste u svakoj od njih bio “mirođija”. Štošta se u svetu dogodilo zbog loših proračuna, uobrazilja i obmana, možda čak više nego zbog dobrih računica, racionalnosti i ispravnih postupaka. Retki su dalekosežni i globalno značajni obrti slični Kolumbovom podvigu koji je “ploveći pogrešnim putem za Indiju otkrio Novi svet”.
Izumitelj karakterizacije “meke moći” američki politikolog Džozef Naj tvrdi da bi sada loše računice mogle da dovedu do otvorene konfrontacije Amerike i Kine, kao što su svojevremeno podstakle oba svetska rata. Pogotovo ako nastave, kako precizira u Prodžekt sindikejtu, da preteruju u međusobnom precenjivanju ili potcenjivanju i time repriziraju drevnu “Tukididovu zamku” prema kojoj je oružani sukob neizbežan kad rastuća sila ospori prevlast druge sile.
Rusija bi danas bila znatno drugačija da je Zapad i njoj pomogao posle raspada SSSR-a nekom vrstom Maršalovog plana kao Evropi posle Drugog svetskog rata, sugeriše Farid Zakarija u časopisu Forin polisi. Ali joj je, kaže, zavedena šok-terapija u kojoj je bilo više šoka nego terapije, na koju je, proizlazi, ona odgovorila oživljavanjem ambicija za obnovu nekadašnjeg carstva.
Harvardski specijalista Stiven Volt u istom uticajnom glasilu objašnjava da je zastranjivanjima u spoljnoj politici Amerika povećala nesigurnost i podele unutar sebe, čak toliko da diže i barikade oko sopstvenih nadleštava. Kao poseban problem ističe nekažnjivost za greške, što je doprinelo prethodnom usponu Donalda Trampa, koji je insistirao na nepoverenju prema establišmentu, a onda se posvetio i otkazivanju međunarodnih sporazuma i protivljenju svakoj vrsti internacionalnog usaglašavanja izvan poklonjenja njegovom geslu “Amerika na prvom mestu”.
Potcenio je covid-19 i “pospanog Džoa” (Bajdena), što je platio izbornim porazom. Zbog sličnog uobražavanja svemoći pak na lovorikama je i pre njega usnula Amerika, tako da je dobar deo njene nadmoći preliven u multipolarizam, sa izrastanjem Kine i Rusije u “sistemske rivale”. Pri čemu su obe te autoritarne sile razgranale svoje sfere uticaja, uz izvesna morska ili kopnena proširenja. S tim što i Si Đinping i Vladimir Putin u svojim insistiranjima na svemoći mogu da zapadnu u slične nevolje koje su zadesile Ameriku u uobrazilji da joj nema uverljive konkurencije.
Kao najdrastičniji i najaktuelniji slučaj pogrešne računice eksperti, kao i UN ističu neobuzdanu eksploataciju prirode, koja je prilično doprinela i sadašnjoj pandemiji. Kasapljenje prirode, uveravaju, primoralo je divlje životinje da u potrazi za hranom nadiru ka gradovima, tako da se povećao prenos njihovih virusa na ljude, što se, kažu, dogodilo i u Vuhanu, koji važi za rasadnik covida-19. Pojedine ekološke organizacije zahtevaju da se ekocid proglasi za internacionalni zločin.
Loših proračuna ovde je bilo u izobilju. “Prespavali smo” pad Berlinskog zida, pogubili lokalne ratove uobrazivši da nam je sigurna pobeda, da nam nisu važni moćni saveznici, zvanično tvrdimo da ćemo se priključiti Zapadu, dok se oslanjamo na njegove oponente Kinu i Rusiju, da ćemo zadovoljiti kriterijume za učlanjenje u EU iako su nam dosezanje vladavine prava i čišćenje zagađene životne sredine možda i dugoročniji zadaci od postizanja “kompromisa” o statusu Kosova.
U takvim kombinacijama naš put izgleda znatno komplikovaniji od posete pape Iraku. Kad bismo ga pozvali da dođe ovamo, dali bismo mu priliku da se u to uveri i da vidi da ovom veku fali i pečat na ovdašnje muke…