Prvo, da više od sto šefova država i vlada s buljucima saradnika ne pretvore ovogodišnje zasedanje Generalne skupštine UN u novi rasadnik koronavirusa. I drugo, hoće li Džo Bajden uspeti da im razveje nagomilanu strepnju da je suprotno obećanjima i očekivanjima da će raditi sve suprotno Donaldu Trampu, postao “reprizni Tramp”.
Grad Njujork i američka administracija razaslali su apele gostima da dođu vakcinisani i pridržavaju se antiepidemijskih mera kako ne bi širili epidemiju ni lokalno ni globalno. Neizvesnost ipak opstaje jer UN uživaju eksteritorijalni status, pa su moguća ispoljavanja egocentričnog odstupanja od preporuka za opšte dobro.
Šef Bele kuće nije deo te rizične kategorije, barjaktar je striktne imunizacije, ali mu se sa raznih strana sveta prebacuje da nije stekao imunitet od “trampističke zaraze”. Da je od prethodnika preuzeo jednostrano odlučivanje na spoljnoj sceni bez konsultacija sa saveznicima.
Za samo tri nedelje načinio je dva poteza kojima je obodrio kritičare. Najpre, haotičnim, prethodno nedovoljno koordinisanim povlačenjem trupa iz Avganistana, a onda i diskretnim aranžmanom kojim je izbacio Francusku iz basnoslovnog profitiranja vojne industrije stvaranjem trojnog pakta Australije, Britanije i Amerike, čija je skraćenica Aukus.
Vašington i London su uverili Kanberu da je bolje da u saradnji s njima dobije moderne podmornice na nuklearni pogon (bez atomskog oružja), a odrekne se ugovorene francuske isporuke nenuklearnih modela, znatno manje upotrebne vrednosti. Detaljni opis preokreta pročitajte u napisu koleginice, takođe u ovom broju Novog magazina.
Aukus deluje kao strateška verzija mađioničarske tačke, s tim što se “hokus-pokus” ispostavlja kao “Aukus-pokus”. Dok ste udarili dlanom o dlan, takoreći, ispilila se nova alijansa u kojoj i Forbs nazire začetak pacifičkog NATO-a, uz nove deobe u standardnom evroatlantskom savezu. Jedni pacifički ortakluk pozdravljaju kao širenje Zapada do Dalekog istoka, a drugi ga doživljavaju kao nastavak trampističkog omalovažavanja Evropljana, i to baš Francuza, koji su s Nemcima (i bez Angele Merkel) stožeri EU.
Najizvesnijim se čini da će se unutar EU razigrati i struja za jačanje njene zajedničke strateške autonomije i ona koje je za svođenje njenog internacionalizma na niz nacionalnih “suverenizama”. Ali i obe sa spoznajom, valjda, da se mora održati zapadni poredak vrednosti.
Na tom kursu je i Aukus. Povlačeći se iz Avganistana, Amerika je sugerisala da će se posvetiti rasplitanju većih “čvorova”. Francuski “podmornički slučaj” deo je tog prestrojavanja.
Ovo predstavlja, zapravo, prvo veliko neposredno odmeravanje strateških ambicija u novijoj istoriji s Kinom kao konkurentom za oblikovanje sveta, sa širenjem raznih modela za uređivanje unutrašnjih i spoljnih odnosa. Peking svojim “pipcima” na sve strane “čeprka”, koristeći klecanja sistema na svim kontinentima, pa je “na red” došlo i da mu se uzvrati na “njegovom” terenu, u pacifičkoj Aziji.
Na delu je, zapravo, zaoštravanje između Anglofsere (zemalja u kojima dominira engleski jezik) i Sinosfere (gde se širi kineski uticaj) pri seobi centra globalne moći sa Atlantika na okean, kojem burni događaji osporavaju zasnovanost imena Tihi. Odavno se o tome pričalo kao o tendenciji, ali je s nuklearizacijom Australije u američko-britanskoj verziji taj proces uzdignut na viši stepen prognozerske uverljivosti.
Svako od predsednika SAD pokazao je u ovom veku sklonost da se bar donekle distancira od tradicionalno savezničke Evrope. Džordž Buš mlađi je neopravdanom invazijom na Irak posejao seme razdora. Barak Obama je promovisao “zaokret ka Aziji”. Tramp je radio na rastakanju EU i relativizaciji NATO. Bajden sada radikalizuje Obamine smernice, uz verovatno neželjene nagoveštaje posledica koje je priželjkivao Tramp.
Evidentna je veća aktuelna strateška posvećenost Amerike Aziji nego Evropi. Osim trojstva Aukus, uvezala je i kvartet zvani QUAD sa Australijom, Indijom i Japanom. Uz to, poodavno ima i špijunski savez Pet očiju, koji pored stalno unapređivanog trija – Amerika, Britanija i Australija – čine još Kanada i Novi Zeland. A sve te zemlje su u sastavu pomenute Anglosfere ili teže da se u nju uvrste.
Na sve to Kina gleda kao na “hegemonističko” i u hladnoratovskom maniru zauzdavanje njenih ambicija da po svom receptu preuredi svet “nabolje”. Zapad pak u afirmisanju njenog autokratskog modela i “kapitalizma na čelu s KP” vidi opasnost po dosad najuspešnije demokratsko uređenje, koje se, nažalost, nikad nije zapatilo u međudržavnim odnosima, gde je primat mahom zadržalo “pravo jačeg”.
Iz Tihog okeana mogla bi da iskoče svakojaka “čudovišta”, koja bi poput Godzile plašila svet. Posle Korejskog rata, okončanog 1953, pacifička Azija je napredovala uvažavajući geslo singapurskog “gurua” Li Kvan Jua da je” bolje trgovati nego ratovati”.
Sada, međutim, trgovinsko strateško zamešateljstvo sluti na oživljavanje drevne Tukididove zamke da rivaliziranje između postojeće i nadolazeće dominacije vodi ka ratu. Nisam siguran u takvo ponavljanje istorije, ali je izvesno da Pacifiku sve više izmiče – pacifizam…