Ali, ovo je priča o dođošima s globalnim dejstvom. Mase izbeglica, azilanata, migranata i pečalbara postale su neka vrsta paralelne sile jer su se oko njih zavrtele politike velikih sila.
Biračima i za Evropski parlament (kao što se videlo i u rezultatima) glasanja) i za predsednika SAD, odnos prema imigrantima je prerastao u jedan od glavnih kriterijuma za davanje glasa nekom od ponuđenih kandidata. Prema raspoloživim anketama, Amerikancima su oni briga broj jedan, veća od stanja u privredi, inflacije i rata u Gazi (Galup) dok su Evropljanima broj dva, odmah posle poskupljenja, a ispred rata u Ukrajini, lažnih vesti i ekonomske nejednakosti (KAPA).
Teško je zamisliti veći paradoks da poredak prioriteta unutar najmoćnijih, menjaju najnemoćniji. Ali, živimo u vremenima kad u čeprkanju po sopstvenim zabludama i uobraženjima, po pravilu nalazimo da su za to krivi drugi.
Na delu je, istorijski, obrt. Migracije su stvorile i oblikovale svet, a sada se ispostavljaju kao faktor za osvajanje ili očuvanje vlasti. Evropa se, da se podsetimo, širila emigracijama u „nove svetove“, a Amerika je stvorena imigracijama.
Migracije su nezaustavljive. I zbog spasavanja od ratova, klimatskih lomova i besperspektivnih režima, kao i zbog potrage za boljim životom, ali i zbog sve izraženijeg demografskog raskola.
Radna snaga manjka moćnijim ali sve starijim i manje biološki reproduktivnim sistemima i na Zapadu i u Rusiji i Kini, dok „globalni Jug“ raspolaže s više ljudstva nego što može da ga opskrbi. Seoba naroda će se, neizbežno, nastaviti u skladu s ekonomsko-demografskom ponudom i tražnjom.
Najaktuelniji je problem u doziranju tih premeštanja tako da budu prihvatljiva za one kod kojih dolaze. Da nije lako odrediti pravu meru, svedoče i iskušenja u koja su zapali Džo Bajden i Olaf Šolc.
I opozicija i građani u Americi i Nemačkoj, od vlasti zahtevaju i poboljšanje životnog standarda, pokleklog u pandemiji, i ekonomski rast i smanjenje imigracije. Dok opipavaju različita nacionalna pulsiranja, pozicije obojice lidera su prilično klimave.
Najnovijim potezima reagovali su različito. Pod pritiskom Donalda Trampa koji ga optužuje da je blag prema „uljezima“, Bajden je dekretom ograničio prihvat tražilaca azila, a njegov izazivač traži i proterivanje dobrog dela od oko 11 miliona ilegalnih imigranata. Zaoštravanje je došlo dotle da trampistički guverner Teksasa, preseljava dospele imigrante u krajeve SAD koji se zalažu za masovniji prihvat imigranata.
Šolc je, pak, obećao da će olakšati priliv radnika iz zemalja izvan EU, zarad potreba posustale privrede. Ali, ubrzo je morao da povuče potez i u drugom smeru: kad je islamista iz Avganistana ubio jednog nemačkog policajca, kancelar je poručio da „sve te teroriste treba deportovati tamo odakle su došli“. Što je generalno, i bez ovakvog povoda, poklič oponentske mu ultradesnice.
Usklađivanje izgleda jasnije određeno na globalnom nego na lokalnom nivou, ali ostaje, pri sadašnjem stanju stvari, podjednako neostvarivo. U UN i drugim nadležnim međunarodnim institucijama se istrajno predlaže da je neophodna veća pomoć razvijenih zemljama u razvoju, ali to mahom ostaje neuslišeno, bar ne u potrebnoj meri.
U unutrašnjim odnosima su, čini se, stvari otišle predaleko, kao tragom „Sukoba civilizacija“ Semjuela Hantingtona. Učestala su podozrenja prema došljacima po rasnoj, verskoj i etničkoj pripadnosti, uz izgovore da su različitosti sve teže podnošljive i prete da pretumbaju nacionalne identitete. Na toj zloslutnosti, na primer, Tramp ubira poene kod „besnih belaca“, koji strepe da će kroz nekoliko decenija više neće biti većina već samo najveća manjina.
Specijalista u Forbsu, međutim, tvrdi da su imigracije i populaciona raznolikost doprinele da Amerika postane supersila u inovacijama. Poziva se na opsežnu studiju po kojoj je priliv imigranata od 1965. godine uvećao broj izuma za osam i plate za pet odsto.
Evropa, pak, treba tek da sabere šta su joj doneli milioni izbeglih iz ruske invazije na Ukrajinu. Poljska je ovih dana optužila Moskvu i Minsk da su, baš nekoliko dana pred evropske izbore, prema njoj namerno usmerili veliki broj izbeglica iz prekomorskih podneblja. Koriste izbeglice kao oružje u prilog antiimigrantskoj evropskoj krajnjoj desnici, smatra Varšava.
A Srbija, ako je i u čemu ona velika sila, onda je to po masovnoj emigraciji. Procenjuje se, nezvanično, su joj oko dva miliona građana u dijaspori, i da odavde svake godine u inostranstvo na rad ode tridesetak hiljada ljudi.
Ali, ove vlasti kao da više brinu o predizbornim unutrašnjim migracijama, čak ih po potrebi i izmisle. Upravo su na prošlim lokalnim izborima lansirali Rusku listu u nekoliko gradova a u Nišu je upotrebile za namicanje mandata.
U njoj praktično nije bilo nikog sa ruskim poreklom, ali je prijavljena kao manjinska stranka tako da je za izbornu prođu imala niži cenzus. Deluje kao čista manipulacija.
Spolja će se sigurno evidentirati da smo jedina zemlja kandidat za ulazak u EU, koja za pomoć na izborima koristi nešto što se zove Ruska stranka. I to posle proglašavanja nacrta Srpski svet, po ugledu na Ruski svet.
A i to liči na migraciju. Privremenu ili trajnu? U svakom slučaju, to je pravac kojim se ide od EU, a ne ka njoj.