Ako krenemo putem izvesnih špekulacija na tu temu, u slučaju novog zaduživanja Srbije na strani, možemo izneti hipotezu da Beograd pomno prati raspoloženje svetskih finansijskih investitora baš u pogledu na njegove poteze „nacionalnog jedinstva“ sa Srbima okupljenim oko Dodikove Banjaluke, koja je na neki način već prilično izolovana od „evropskih izvora novca“, dok od Putina i Ruske Federacije uvek dobija snažno tapšanje po leđima. U karikaturi, „jedinstvo“ Dodika i Vučića, jednostavno bi se moglo razumeti kao obaveza Beograda da brine i o finansijskim prilikama srpskog naroda s druge strane Drine. Ta dvosekla briga povećava ranjivost Srbije prema svetskim finansijerima, koji su neophodni čak i za samu najavu „permanentnog investicionog ciklusa“ srpskih vlasti, a nekmoli za stvarnu realizaciju njenog stalnog „graditeljstva“ na koju je sam predsednik Vučić toliko ponosan, a koja u znatnoj meri „pokriva“ sve druge brljotine aktuelnog režima.
Gore spomenuta finansijska torta od 1,5 milijardi dolara, za koju su zaduženi građani Srbije, kupljena je uprkos stalnom isticanju srpskog ministra finansija Siniše Malog da Srbija ima oko pet milijardi evra likvidnih sredstava na računu državnog trezora. Ta „kontradikcija“ da se dodatno zadužujemo akonto rastućeg BDP-a, i pre nego što on doista poraste (hoće li „proračunata“ stopa rasta od 4,7 odsto iz prvog polugodišta ove godine, uspeti da se održi visoko do kraja godine, tek treba da vidimo), osnažuje već ovde varirane špekulacije da se stalno „isprobava“ spremnost stranih finansijera da i dalje rade sa Srbijom, iako ona zvanično još nema „investicioni rejting“ na međunarodnom finansijskom tržištu. Tim pre što je zvaničan „spisak“ potreba na koje će se utrošiti pozajmica (od pomoći kupcima prvog stana, pomoći novim roditeljima, za lečenje retkih bolesti, itd., do metroa u Beogradu) prilagođen ESG karakteru obveznica – ali u suštini, kada se on pomeša u budžetu sa drugim parama, trag troškova se gotovo ne može pratiti.
Dakako, novo zaduživanje Srbije, iako ona navodno već ima dovoljno para i finansijske stabilnosti, može se obrazlagati i lošim političkim prilikama u svetu i „ratnim neizvesnostima“ (pa naš predsednik države stalno hukće kako treba ojačati sve „strateške rezerve“). Tim neizvesnostima, realnog karaktera, moraćemo se baviti još niz godina, ali zašto onda idemo u projekte tipa Ekspo 2027, koji podrazumevaju široko mirno i dobro raspoloženja svetskih posetilaca sa svih strana, a ne podozrenje od terorističkih ekscesa i nereda raznih vrsta. Sve u svemu, dolarska torta koju smo dobili po relativno visokoj ceni u vreme snižavanja evropskih kamata (neki smatraju da je ona, s obzirom na sve okolnosti, povoljna), verovatno će smanjiti nervozu u srpskom državnom vrhu, posle „stresnih“ lokalnih izbora, ali, naravno, ona ne može namiriti svu hrpu preambicioznih očekivanja koja su tokom protekle polugodišnje izborne visoke temperature, bačena na sto.