Ovakvim hvalospevima, ovdašnji lider nam gotovo svakodnevno probija uši, ali je citiranu odu samom sebi upravo izrekao Donald Tramp, obeležavajući svojih prvih 100 dana u drugom mu predsedničkom mandatu. Iako nisu za poređenje rukovođenja najmoćnijom i državom koja još slovi za nedovršeni posao, upadljiva je sličnost postupaka njihovih čelnika – obojica su prepoznati po tumbanju poredaka. Uz uzdizanje sopstvenih ambicija iznad institucionalnih nadležnosti.
Trampu niko ne osporava što se upustio u preuređivanja koje je američki sistem odavno zaslužio, ali mu se prebacuje da, pritom, skreće od demokratije ka autokratiji. Sadašnjih njegovih 100 dana predsednikovanja karakteriše najveća destabilizacija u američkoj povesti, s munjevitim prisvajanjem viška vlasti i strateškim zaokretima, kojima je zaprepastio i protivnike i globalne partnere pa i mnoge pristalice, sugeriše njujorški magazin Tajm.
Evidentiran mu je, tako, niz odstupanja od pravila i običaja. Serijom izvršnih uredbi, precizira se, sputao je rad kompletnih vladinih agencija a neke i uništio, nastavlja da osporava pravosudne organe, nalaže istrage nad političkim protivnicima, ustremljuje se na univerzitete, medije, advokate, masovne deportuje nepoželjne imigrante…
I pride: trgovinskim ratom uzdrmao je funkcionisanje svetske ekonomije, a preti da će osvojiti Grenland, preuzeti Panamski kanal i anektirati Kanadu, a podstiče snage koje relativizuju, blago rečeno, značaj savezničke mu EU. Ujedno se pokazuje i da je neosnovano obećavao kako će brzo izdejstvovati mir između Rusije i Ukrajine, Izraela i Hamasa. A ni na horizontu se ne pomalja ostvarenje plana da demontira rivalski mu savez Pekinga i Moskve.
Ujedno ga nagriza pad anketne podrške. Pre svega zbog poskupljenja, a Galupovo istraživanje pokazuje da, prvi put posle udara pandemije 2001. većina Amerikanaca ocenjuje da se ekonomska situacija pogoršava.
Jedva je dočekao da opet malo predahne na svom impozantnom imanju Mar-a-Lago. Tu se iselio iz nenaklonjenog mu Njujorka, i načinio „paralelnu Belu kuću“, izvan Vašingtona. Od pomenutih 100 dana, 31 je proveo u Mar-e-Lago, koji mu služi i kao politički komandni centar, mesto za donošenje dalekosežnih odluka, pa i kao meka za bankete, svedoči lokalni Palm bič post.
Ovo poslednje je, valjda, imao na umu Aleksandar Vučić kad se mimo protokola zaputio u taj elitni zabran. Ali, izlet u visoko društvo mu je prošao neslavno, tačnije do njega nije ni dopro.
Jeste da važi poslovica da se krajnosti dodiruju, ali je na Floridi izostao dodir lidera koji, svaki na svoj način, oličavaju krajnosti, u prenebregavanju važećih pravila, kako u unutrašnjoj tako i u spoljnoj politici. Dok je ovaj tekst išao u štampu, još se Vučić nije neposredno obratio zbunjenoj javnosti, koja očekuje da od njega čuje da li ga je zaista povišeni krvni pritisak sprečio da se sastane s Trampom. Ili je izostanak tog gromoglasno najavljivanog susreta, proizišao iz gostovog „pravljenja računa bez krčmara“.
Pominje se, uz ostalo, varijanta da je ovdašnji izletnik prenebregao da se te večeri u Trampovoj palati održavao prolećni gala prijem republikanaca, na kome su se skupljale donacije za guvernerske izbore na Floridi. I da tamo nema mesta za eventualnog stranog donatora.
Tek treba da se obelodani i kako se došlo do najave čak dva sastanka s Trampom, koji su se izjalovili zbog poboljevanja „gosta“, a da to „domaćin“ nije propratio, koliko se zna, porukom za brzo ozdravljenje. I nije li susret izostao zbog toga što je krvni pritisak skočio pod dejstvom nekog neočekivanog političkog pritiska.
Nesporno je, pak, da je predsednikova ekskurzija do Floride bila totalni neuspeh. Još će dugo u opticaju biti i verzija da je ovdašnji predsednik zamišljao, kako su pojedini mediji propagirali, da će se ubaštrati u veliku trojku, sastankom s Trampom na Floridi, pa s Vladimirom Putinom i Si Đinpingom u Moskvi 9.januara.
Kad se imaju u vidu složeni i ne sasvim dokučivi odnosi u tom trouglu, možda se ispostavilo da nema prostora za nekog četvrtog koji bi, ako se ubaci među njih, posle mogao da se kiti lovorikama da je igrač koji objedinjava razjedinjene. Pogotovo što u sopstvenoj zemlji razjedinjuje, iako po funkciji treba da objedinjava, naciju.
Razdor se ogleda i u činjenici da je Vučić kanio da susretima s velikom trojkom pokaže EU da se oslanja na moćnije sile od nje, pa da ona prestane da mu drži „lekcije“, sada naročito povodom studentskih protesta. A studenti su biciklima došli do Strazbura i trče ultramaraton ka Briselu, tražeći podršku za jačanje demokratije u Srbiji.
Već su počeli da je dobijaju. Nekoliko puta im je iz EU poručeno da su njihovi zahtevi isti kao i njeni.
I da treba da nastave svoje „pumpanje“. Nezavisno od predsednikovog „ispumpavanja“ na Floridi, gde se opet ispostavilo da nije nadležan.