„Ono što je posebnost sadašnjeg trenutka je jedinstvo svih pet sindikalnih centrala i studenata oko istog cilja i verujem da ne postoji ništa što bi nas moglo vratiti unazad ili razjediniti i to je najvažnije. Mi u ovom trenutku svi zajedno radimo na predlozima izmena Zakona o radu i Zakona o štrajku koje ćemo predati Vladi i to su efekti ovogodišnjeg protesta koje ćemo, verujem, svi zajedno i proslaviti. Ponavljam, niko od nas neće ustuknuti, a kako smo ujedinjeni, to nam je i pregovaračka pozicija mnogo bolja, pa bi samim tim i efekat trebalo da bude baš onakav kakav očekujemo“, kaže Čedanka Andrić za Novi magazin..
Šta su vama dali studenti, a šta vi njima?
Mi smo dobili dugoročne saborce po pitanju socijalnog i materijalnog položaja radnika. Ne zaboravite da će studenti ući na tržište rada za koju godinu i ovo što sada radimo, činimo i za njih i za sve buduće radnike. U martu smo formirali Radnu grupu čiji su članovi pravnici iz svih pet sindikalnih centrala kao i Grupa za radnička pitanja Studenata u blokadi i počeli su da rade na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Oni su radili i dalje rade na finalnim predlozima izmena dva ključna zakona koja sam pominjala.
Šta su problemi sa Zakonom o štrajku i šta dobijamo izmenama koje ćete predložiti?
Prvo je to što pitanje štrajka ne reguliše samo Zakon o štrajku kao sistemski zakon već se štrajk reguliše i sa nekim drugim zakonima čime se umanjuje njegov značaj, uzgred budi rečeno donet je 1996. godine pa je u mnogim stvarima prevaziđen. Drugo je institut obaveznog minimuma procesa rada u delatnostima od opšteg interesa gde je obuhvaćen prevelik broj delatnosti, dodatno u pojedinim delatnostima imate tako visoko postavljen nivo minimuma procesa rada da poslodavac odredi čak 90 odsto zaposlenih koji moraju raditi u toku štrajka a bilo je primera i sa 98 odsto. U ovom slučaju se, podsetiću vas, radnici ništa ne pitaju. Preciznije, sindikat se pita ali poslodavac nema obavezu da ga posluša. Sporna je i obaveza najave štrajka od čak deset dana u javnom, odnosno pet dana u privatnom sektoru. Mi smatramo da ga je dovoljno najaviti 24 časa unapred.
Tražili ste i definisanje nekih novih oblika štrajka?
Da. Predlažemo uvođenje štrajka solidarnosti koji mi sada ne poznajemo ali ne zato da bismo mi olako i bez potrebe išli u štrajkove. To je poslednje i mi kad planiramo štrajk planiramo i kada ćemo iz njega izaći. Naprosto, mi moramo bolje urediti radne odnose zakonodavstvom jer je sa ovoliko ograničenja pravo na štrajk prilično limitirano.
Insistirate na promeni definicije pojma zaposleni. Zašto?
Kako bismo bolje zaštitili sve radnike i kako bismo imali mogućnost da ih sve sindikalno organizujemo. Izmene bi obezbedile jednaka prava iz radnog odnosa svim licima koja rade kod poslodavca, po bilo kom osnovu. Inicirali smo i niz drugih promena kao što su zaštita od otkaza ili premeštanja na neodgovarajuće radno mesto žena koje se vraćaju sa porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta. Jedan od zahteva je i da osnovna zarada ne može biti manja od minimalne. Tražimo i da se poveća procenat za minuli rad na 0.5 za ceo staž kao i povećanje naknade tokom bolovanja na 75 odsto prosečne plate. Tražimo i garantovanu isplatu toplog obroka u visini najmanje 20 odsto minimalne zarade, kao i garantovanu isplatu regresa u visini najmanje minimalne zarade. Takođe, predlažemo i povećanje visine otpremnine pri odlasku u penziju sa dve na tri prosečne bruto zarade. Zahtevamo i bolju zaštitu sindikalnih predstavnika i slobode sindikalnog organizovanja i delovanja u skladu sa Ustavom i međunarodnim izvorima prava. Imamo i još drugih zahteva i predloga koji treba da unaprede Zakon o radu.
Kakve su šanse da vam režim izađe u susret, ako se ima u vidu da se glas sindikata do sada slabo čuo, a posebno slušao?
Ne bih se složila da se nismo čuli iako je činjenica da su naše vlade, kao i većina drugih vlada češće na strani kapitala. Da vas podsetim da smo sprečili usvajanje Zakona o štrajku koji je bez saglasnosti radne grupe i po skraćenoj proceduri trebalo da bude usvojen sa veoma nepovoljnim rešenjima, da smo sprečili usvajanje Zakona o radnim praksama, da smo sprečili usvajanje izmena takozvanog Zakona o sezoncima koji je trebalo da proširi broj delatnosti na koje se odnosi… To što predsednik države kapitalizuje sve šta smo se dogovorili, kao u slučaju minimalne cene rada na primer, to je nešto drugo. Niko nama ništa ne daje nego smo se za sve izborili niti mi sada tražimo nešto što je neizvodljivo i na štetu države. Naprosto, ima prostora za unapređenje jer ne vidimo da će privreda propasti ako regres bude najmanje 20 odsto od minimalne zarade ili se umesto dosadašnje dve budućem penzioneri isplate tri prosečne bruto zarade nakon završenog radnog staža.
Kako ocenjujete sadašnji položaj radnika u zemlji?
Najveći problem je nesigurnost radnog mesta i sve više prekarijata, pa čak i u javnom sektoru. Ljudi rade po ugovorima na tri ili šest meseci a onda su ucenjeni ako hoće da im se ugovori produže. Ovo je naročito izraženo kod partijskog zapošljavanja. Istina je da je svaka vlast u javna preduzeća gurala svoje članove ali ova je to usavršila. Dodatno imate ogroman procenat državne administracije u v.d. stanju. Nažalost, neizvesnost važi i za privatni sektor jer se naša industrijska proizvodnja bazira na proizvodnji komponenti a ne finalnih proizvoda i veoma je zavisna od kretanja na pre svega evropskom tržištu. Drugi veliki problem je pitanje bezbednosti i zdravlja na radu. Prošle godine je 59 radnika stradalo na radno mestu ili od povreda zadobijenih na radu i zato mi insistiramo na primeni mera za zdrav i bezbedan rad od strane poslodavca jer je to njihova obaveza. Takođe tražimo da se Zakon o inspekcijskom nadzoru za koji je nadležno Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave uskladi sa Konvencijom 81. Međunarodne organizacije rada.
Šta je potrebno menjati?
U prvom redu da se ukine obaveza najave inspekcijskog nadzora koja je u suprotnosti sa Konvencijom 81. To je i Zaključak Komiteta za primenu standarda još iz 2019. godine. Konačno, ako govorimo o položaju radnika ne možemo ne naglasiti neefikasno sudstvo i radne sporove koji traju po četiri, pet i više godina. Pa čak i kad mi kao sindikat obezbedimo besplatnu pravnu pomoć, kakvo će poverenje biti tog čoveka koji je na pravdu čekao pet godina? Drugo, vrlo često ti ljudi u međuvremenu odu u inostranstvo, u sivu ekonomiju, potpuno razočarani celokupnim sistemom i mi na taj način samo gubimo valjan i kvalitetan kadar. Zato mi tražimo po ugledu na pojedine evropske zemlje osnivanje Sudova rada koje danas imaju jedna Francuska, Austrija, Nemačka i ja ne vidim zašto bi to bilo tretirano kao relikt socijalizma, kako se često ovde pogrešno tvrdi.
Šta je s platama, posebno kad se ima u vidu republički prosek o kojem vlast najčešće govori?
Mi imamo radnike koji su među najmanje plaćenima u Evropi kada je u pitanju industrija, to je najčešće koncept „minimalac plus dvadeset odsto“. Medijalna zarada koju prima polovina zaposlenih je u januaru iznosila negde oko 700 evra, u međuvremenu cene skaču. Mi imamo najveće dohodovne razlike u zaradama u Evropi što svedoči o velikom raslojavanju i lošoj redistribuciji bogatstva a vlast uporno odbija da uvede progresivno oporezivanje.