Reč je o početku protesta naših studenata i izboru Donalda Trampa za predsednika SAD. I oni i on su se, s neuporedivo različitih pozicija i dometa, upustili u akcije za korenite promene sistema.
Obe s neizvesnim epilogom. Uz razrade u suprotnim pravcima.
Kao prvo, studentska buna zahteva uspostavljanje vladavine zakona, dok Tramp dekretima poništava zatečene zakone. Drugo, studenti se zalažu za jačanje demokratije i institucija, dok se šef Bele kuće ponajbolje, zasad, sporazumeva sa autokratama i raskida sa institucijama koje mu nisu po volji. Treće, oni bi da pravosuđe bude nezavisno i nikome ne povlađuje, a Trampov potpredsednik Džej Di Vens propagira da „sudovima nije dozvoljeno da kontrolišu legitimnu izvršnu vlast“. I četvrto: dok studenti kliču da „korupcija ubija“, Tramp traži promenu zakona tako da se bar relativizuje, ako ne i ukine, zabrana podmićivanja stranih zvaničnika, čime bi se, kaže, povećala „konkurentnost“ njegovih sunarodnika na svetskom tržištu, izvestio je Glas Amerike.
Ovdašnji akademci su već pokazali da su nepodmitljivi. Nastavili su blokade i dugačke protestne marševe, i kad im je vlast bacila finansijske mamce, da bi ih primirila.
Ali, Tramp je posvećen kupoprodajama kao metodu za zadovoljavanje političkih i poslovnih ambicija. Istrajno insistira da kupi danski Grenland i da opustošenu Gazu pretvori u bliskoistočnu rivijeru. A velika sunarodnička mu korporacija je već kupila dve luke na ulazu i izlazu Panamskog kanala, čime je učinjen važan korak ka ostvarenju njegovog nauma da ovu stratešku saobraćajnicu vrati pod američku kontrolu.
Srbija, pak, privlači Trampovu porodicu. Zet Džared Kušner će, po ugovoru, nanizati solitere na mestu izbombardovane zgrade Generalštaba, a dok je ovaj tekst išao u štampu, kod našeg predsednika se obreo Trampov stariji sin Donald Mlađi.
Ne zna se da li je sklopljen novi poslovni aranžman, ali je ova njegova druga poseta Beogradu donekle intrigantna je došla u vreme ovdašnjih povećanih napetosti. Predsedniku Srbije sigurno godi da ugosti jednog Trampa, kako bi prikazao da ima čime, osim kamperima u Pionirskom parku, da prkosi velikom protestnom okupljanju u prestonici 15.marta.
U međuvremenu se po svetu izučava originalnost studentske pobune. Pre svega kao izuzetak od nadiranja desnog autoritarizma a za afirmaciju posustalih demokratskih vrednosti. Posebno impresionira njihova besprekorna organizovanost, sa odsustvom lidera, čime pokazuju da neformalna zajednica, prožeta solidarnošću i posvećena jasnom, pravdoljubivom cilju, može da funkcioniše bolje od državnih organa.
Verovatno je ta neočekivana konkurentnost i nagnala vlast da studentima prišije svakojake nepodobnosti, pa i da ih etiketira kao aktere nepostojeće „obojene revolucije“ i pripreti da će je pobediti kontrarevolucija u režiji političkog vrha. Takva izmišljotina nema prođu pred samožrtvovanjem studenata u njihovom maratonskom tabananju, nalik žuljevitoj i plikovitoj pripomoći evoluciji celog društva ka sistemu o kome više neće odlučivati nenadležni.
Opet smo u nekakvoj tranziciji. Socijalizam je proglašavan za tranziciju ka komunizmu, a tranzicionirao je u kapitalizam. Diktatura se takođe ispostavila kao prelazno rešenja ka demokratiji, a ona, kao retko gde, ka autokratiji, da bi studenti sada tražili tranziciju ka pravnoj državi, koja nam je najčešće nedostajala.
Doduše, praktično je i ceo svet u burnoj tranziciji. Demokratija se zanela mnoštvom pobeda i dopustila da se povampire dusi koji u drugima traže krivce za sopstvene greške, uz priviđanje aveta prošlosti. Američki republikanski predsednik je rivalske demokrate nazivao komunistima, a ovdašnji vođa ocrnjuje protestante i njihove plenume da praktikuju boljševizam. I obojica za sve teškoće krive „bivši režim“, iako su činodejstvovali u režimima iz kojih su se jedva iskobeljali sadašnji „bivši“.
Ali, tranzicija je i ozbiljna pojava. U njoj se koprca novi odnos snaga u svetu, nastupanje multipolarizma umesto unipolarizma, briga za smanjenje klimatskih lomova posle dugog zanemarivanje njihovih uzroka, nuklearna razdražljivost umesto istrajne uzdržanosti, veštačka inteligencija kao fenomen izvan iskustva…
Nema povratka na staro, slažu se svedoci svakojakih savremenih tumbanja. I to pravilo ima izuzetak.
Pogotovo ovde. Gde mladi peške, kao njihovi preci, prevaljuju ogromna razdaljine da stignu do cilja, koji ih masovno objedinjava.
Ništa više ne može biti onako kako je bilo do prošlog novembra. U svetu to kažu zbog Trampovog iskoraka od normi. A mi zbog studentskih koraka ka poštovanju normi.