Za razliku od političara, svoju rekonstrukciju izvode temeljno – vertikalno, od vrha do dna (od tavanice do poda) i horizontalno, premeštanjem zidova, tako da bude više slobodnog manevarskog prostora za njih kao gazde i pretpostavljeni poveći broj gostiju. Uz to, izvinjavaju se za uznemiravanje koje, zahvatima zarad svojih potreba, priređuju drugima i, takođe neuobičajeno uverljivo ispunjavaju dato obećanje da će se radovi privoditi kraju najbrže što mogu pedantni majstori, striktno poštujući kućni red, po kome se obavezno, svakodnevno, počisti sve što se zaprlja rušenjem i zidanjem…
U insistiranju (dok ovaj tekst ide u štampu) za rekonstrukciju Vlade Srbije, nisam gajio ni malo nade da će ona proteći glatko kao preuređivanje susedskog stana, a najveća nedoumica mi je bila zašto se ona zahteva, kad vladajući sastav tvrdi da je postigao “istorijske” rezultate, ili bar bolje nego ijedan ovdašnji pre nje u prvoj godini mandata. Odgovor za tu enigmu možemo da potražimo i laičkom analizom kompleksnog odnosa unutar mnogoslojne koalicije, gde izgleda suštinski važno da se kristališe “ko kosi a ko vodu nosi”, ali je ovaj tekst namenjen traganjima za širim poređenjima.
Gotovo sve bitno u lokalnoj i globalnoj politici danas počinje prefiksom RE (koji u složenicama označava opet, još jednom): rekonstrukcija (vlade), reformisanje (sistema), rebalans (budžeta), resetovanje (međunarodnih odnosa), restrukturisanje (ekonomije), reprogramiranje (dugova), redistribucija (novca, moći, tajni), revizija (planova), restitucija (oduzete imovine), rehabilitacija (prokazanih)… Praktično, bezmalo sve zemlje doživljavaju kao novo ono što se, njima ili drugima, događa ponovo, ali na način koji izmiče ukupno stečenim iskustvima.
Niko nije prorok u očima svog dužnika, stara je poslovica koja važi i u ovim vremenima kada je svako, na različite načine, nekome dužan. Nekoliko primera: Amerika duguje Evropi za pomoć u osamostaljivanju od londonske krune, a potom ju je zadužila podrškom u oslobađanju od hitlerizma i za slamanje produženog staljinizma; Rusija je, pod naletom zapadne modernizacije, poražena u hladnom ratu ali se po raspadu SSSR ispostavila kao važan snabdevač zapadne Evrope energentima, čime obuzdava širenje NATO ka “njenom” istoku; Kina zapadnim investitorima duguje za svoj munjeviti ekonomski uspon u kome je postala važan ulagač u oporavak posrnulih zapadnih ekonomija i glavni posednik obveznica američkog duga, zbog čega Vašingtona ne insistira, bar ne onoliko koliko je navikao, na primeni njegovog sistemskog modela; Nemačka je izrasla u silu uz podršku ostalih delova Zapada, pogotovu SAD, pa se od nje očekuje da pospeši izlazak iz krize južnoevropskih zemalja, koje je doživljavaju kao posledicu strateške privilegovanosti, na šta im Berlin uzvraća primedbama da su one zapale u krizu jer su se preterale u troškarenju…
Amerika, takođe, duguje Evropi objašnjenje zašto ju je, kao saveznika, pomno prisluškivao, kako je, po odlasku sa Havaja prvo u Hongkong pa u Moskvu, otkrio Edvard Snouden. Evropa duguje, pak, odgovor i sama sebi na pitanje zašto je tako nešto dopustila, kao i da li može da se, bez američke potpore, odbrani od navodno rastućih špijuniranja sa netipično oživljenog Istoka (Peking, Moskva).
Uporedo sa obelodanjivanjem rezultata anketa da će Kina po ukupnoj ekonomskoj snazi uskoro prestići SAD, pojavile su se i prognoze da će se u njoj stanje pogoršati. Među njima je i nalaz američkog nobelovca Pola Krugmana, ovde često citiranog kao eksperta za otvaranje novih vidika, da je Kina u “velikim problemima”- zbog debalansa između prevelikih investicija i nedovoljne potrošnje i da je, kako je istakao u Njujork tajmsu, samo neizvesno kolike će traume pretrpeti “kad udari (glavom) u njen Veliki zid”…
Istovremeno, madridski Pais upozorava da bi najavljeno bankrotstvo američkog Detroita koji je, kao centar automobilske industrije, dugo bio simbol globalnog uspona, mogao da se ispostavi kao predznak globalne nizbrdice. U kojoj će, pored radnih mesta, s lica zemlje nestati i čitavi gradovi gde, drugde, pribežište traži sve više stanovnika iz još beznadežnijih sredina.
Da se to ne bi dogodilo, neophodno je, proizlazi iz stotina ekspertskih stranica, da se primeni mnoštvo projekata, čije smo nazive pomenuli sa početnim slovima “re”. Rekonstrukcija ovdašnje vlade je, nesumnjivo, znatno manje važna od reforme sistema i praktikovanja ostalih pomenutih “re”…