Onda shvatim kako ne mogu da protumačim ni jedan jedini znak tog prastarog pisma, nisam čak siguran ni da li se piše zdesna nalevo ili obrnuto. Nema šanse da pronađem ni svoje ime, niti bilo šta što bi ukazivalo na moje prisustvo u Sarsansaru i, naravno, odustanem od toga da ga bilo kome pokazujem. Ostade fascinantna indijska kultura i dalje milenijumima iza mene i ja se vratim u svoju Evropu s kojom se, evo, globalizujem otkako znam za sebe. E, sad, taj proces se baš otegao i nikako da se i formalno okonča, a vidim da i ovih dana prilično škripi, kao da nam Evropska unija nije baš nadohvat ruke. Što je najgore, mnogima to ne smeta, naprotiv.
Ono što hoću da kažem već je sasvim lepo formulisao Vargas Ljosa u svom eseju „Kultura slobode“: “Oni koji su za odbrambeno zatvaranje svojim postojanjem kažu mnogo o kulturi, ali oni su u većini slučajeva neznalice; oni prikrivaju svoju pravu vokaciju, a to je nacionalizam. Ništa nije toliko u raskoraku sa univerzalizmom kulture kao ta lokalistička, isključiteljska, zbrkana vizija koju nacionalisti, nastupajući iz svojih perspektiva, pokušavaju nametnuti kulturnom životu. Najlepša lekcija koju od kultura možemo naučiti jeste ona koja kaže da njima samim, kulturama, nije potrebno da ih štite ni birokrati ni komesari, ni gvozdene rešetke, ni carinska izolacija, da bi ostale žive i bujne; naprotiv, od takvih pokušaja zaštite kultura se samo sparuši ili čak trivijalizuje. Kulture moraju živeti slobodno, u stalnom tiskanju i rvanju sa drugim kulturama. To ih renovira i podmlađuje, to im dopušta da evoluiraju i da se prilagođavaju neprestanom toku života.”
Eto, dakle, šta će nam se dogoditi ako pustimo Evropu da se udaljava od nas. ‘Ajde da baš ne kažem kao Vargas Ljosa da ćemo se “sparušiti”, ali da ćemo ostati zapuštena kultura to je izvesno. S kim će, recimo, da se “rve” srpska književnost ako ostanemo izvan Evrope i kompeticije i upoređivanja s njom. Vidim da ima i pisaca i pesnika koji se ponose svojim nazadnim političkim stavovima, a koliko imaju čitalaca to mogu samo da zamišljam. Ako zaboravim na pisca i njegove lične stavove, onda samo mogu da se pitam: ima li u Srbiji književnog dela koje je bar jednom svom čitaocu prenelo neku važnu duhovnu informaciju? Da li je neka budala i bitanga posle čitanja postala pristojan čovek? Da li je neki bigotni nacionalista uvideo u kakvom blatu stoji? Da li je neki neostvareni ratni zločinac postao ljudsko biće? Ima li knjiga koje te učine nekako posebnim, kao kad slušaš Satija ili Kit Džereta ili, recimo, „Radiohead“?
Ima, naravno, takvih dela u savremenoj srpskoj književnosti jer, srećom, pisanje je mnogo starije i neizbežnije od bilo kakve ideologije, politike ili države i zavisi prvenstveno od individualnog talenta, ali bojim se da će bez evropskog civilizacijskog filtera onih nazadnih biti sve više. Ali da se na kraju opet vratim na Istok, tamo negde oko Indije. Kaže dalaj lama: „Kada shvatite da ste počinili pogrešku, odmah je počnite ispravljati.
Kada gubite, nemojte izgubiti pouku”. Nije loše ni ovo: “U ljubavi i kuvanju budite nesputani i potpuno predani”, ali to se već ipak ne može direktno primeniti na našu trapavost sa Evropom. A možda i može.