Iskustvo poziva na oprez, tj. na digresiju. Možda je sve ovo oko NIS-a, javlja se pomisao, jedna velika igra. Nije mnogo verovatno, ali nije ni isključeno. Možda će, u času kad se ovaj broj Novog magazina nađe pred čitaocima, svi problemi biti rešeni, pančevačka rafinerija dobiti licencu, a čitava kompanija novog vlasnika. Ali biće to samo još jedan pokazatelj koliko Vučić prezire sopstveni narod. Ono što će ostati nepoznato jeste – šta je, zauzvrat, obećano Putinu.
A već smo, baveći se energijom, izgubili dosta energije, kao i vremena – a vreme je novac – zaokupljeni pitanjem kojim se nijedna nacija u Evropi ne bavi. Jer evo ubismo se od nagađanja i nagvaždanja: NIS kupuju Arapi, tvrde jedni; ne nego Britanci, tvrde drugi; NIS se uopšte ne prodaje, kažu treći itd., itsl. A Vučić kao riba u vodi, šalje poruke otprilike kao Baja Pašić pre sto i kusur godina: „Spasa nam nema, propasti nećemo.“ To je zapravo prava katastrofa. Već duže od jednog veka, dakle, srpska politika se kreće u istom okviru, vođena istim mentalnim sklopom, istim (ne)razumevanjem sveta.
Uzgred, Pašić je to rekao 1915, kad je srpska vojska prešla Albaniju, a on dobio glas da će ruski car Nikolaj učiniti sve da pomogne Srbima. Car Putin, međutim, kao što vidimo, već mesecima ni da okrene glavu.
Toliko priče o ljubavi i bratskim odnosima između dva naroda, dva lidera pogotovo, ali kad je došao čas da Putin uzvrati tu takoreći pasju vernost i da se odrekne (i to samo privremeno) nečega što ne čini ni jedan odsto njegovog bogatstva, on se nećka, odugovlači i tvrdi pazar.
Ipak – nije baš da se status Rusije nije nimalo promenio. Nekad smo bili braća, a sada smo samo prijatelji.
I ne samo to. Kao što svako zlo ima i svoje dobro, tako je i ovo zamešateljstvo oko NIS-a pokazalo nekoliko korisnih stvari. Najpre, mada ne i najvažnije, sve priče o članstvu Srbije u BRIKS-u pale su u vodu. Jasno je da bi u toj organizaciji Srbija bila samo prirepak Rusije, pod njenom vlašću i kontrolom.
Drugo, jasno je i da je srpska, tj. Vučićeva spoljna politika doživela krah. Preciznije rečeno, Aleksandar Vučić se pokazao nesposobnim da rešava ključne nacionalne probleme. On koji se hvalio odličnim poznavanjem globalnih prilika – „slušajte mene šta vam kažem“, rekao je, s tim u vezi, i na konferenciji za štampu u utorak, 25. novembra – da predviđajući svaki čas neku kataklizmu u nekom delu sveta, nije video šta se dešava u njegovom dvorištu. Ako je taj sukob Rusije i Amerike, kako je rekao, „sudar slonova u kojem strada trava“, zašto je dozvolio da Srbija bude ta trava. Nijednoj drugoj zemlji u Evropi to se nije desilo.
Vreme je, kako se to kaže, najskuplji resurs, jedino je ono nenadoknadivo, a Vučić je potrošio ne 10 meseci nego 10 godina da bi se, evo, njegova „dobra pozicija“ srušila kao kula od karata, a Srbija našla na vetrometini, da bude „jedna slamka među vihorove“ i da se, kao gubava, potuca od nemila do nedraga.
Ta politika mora da bude promenjena. Nije dovoljno da budu promenjeni oni koji su je vodili.