Avgust 1995. godine ostaje upisan kao jedna od najdramatičnijih prekretnica u novijoj istoriji Balkana. Operacija „Oluja”, koja je sledila nakon majske akcije „Bljesak”, u zvaničnom narativu Republike Hrvatske i njenih zapadnih saveznika slavi se kao legitimna vojno-policijska (vojno-redarstvena, prim. aut.) akcija uspostavljanja ustavno-pravnog poretka. Međutim, na terenu, demografska i humanitarna realnost govori o nečemu sasvim drugom: preko 200.000 prognanih Srba, stotine spaljenih sela i više od 1.800 ubijenih ili nestalih civila i vojnika.
Uprkos ovim činjenicama, međunarodna zajednica je ovaj masovni egzodus tiho prećutala ili ga opisala kao „prateću štetu”, dok su se zločini srpske strane na drugim ratištima bez oklevanja klasifikovali kao genocid i sistematsko etničko čišćenje. Ovakav pristup otvara duboka pitanja o selektivnoj pravdi, ali i o sopstvenoj odgovornosti za istorijski slom i savremenoj zloupotrebi tragedije u dnevno-političke svrhe.
Geometrija krivice i MKSJ kao politički instrument
Selektivnost u definisanju etničkog čišćenja nije proizašla iz neutralnih pravnih normi, već iz geopolitičkih interesa. Sjedinjene Američke Države i vodeće evropske sile posmatrale su operacije „Bljesak” i „Oluja” kroz prizmu strategije za okončanje rata u Bosni i Hercegovini i preoblikovanje regionalnog odnosa snaga.
Kada je vojna akcija rezultirala najmasovnijim pojedinačnim egzodusom civila u Evropi od Drugog svetskog rata, izostale su oštre osude, sankcije ili pritisci. Zapadna diplomatija je razvila eufemistički jezik u kojem je pražnjenje čitave jedne regije od njenog autohtonog stanovništva postalo „prirodna posledica ratnih dejstava” ili „spontani zbeg”. Razlika u definisanju zločina postala je geografska i politička: zločin koji čini politički partner ili saveznik klasifikuje se kao legitimna obnova suvereniteta, dok se zločin koji čini politički protivnik klasifikuje kao plansko uništenje naroda (genocid).
Ova asimetrija u retorici narušila je osnovni princip međunarodnog prava – princip univerzalnosti. Surovost akcija u Zapadnoj Slavoniji, Lici, Kordunu, Baniji i Severnoj Dalmaciji sistematski je gurnuta u drugi plan kako bi se sačuvao narativ o „čistoj pobedi” koja uspostavlja mir.
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu dodatno je zapečatio ovu asimetriju. Nakon što je prvostepeno osudio hrvatske generale Antu Gotovinu i Mladena Markača za Udruženi zločinački poduhvat, Žalbeno veće je 2012. godine tesnom većinom (3:2), donelo preokrenutu, oslobađajuću presudu. MKSJ je time praktično usvojio princip iustitia victorum (pravda pobednika), utvrdivši da je masovno proterivanje civila pravno legitimno, ukoliko je izvedeno pod okriljem ostvarivanja državnog suvereniteta.
Filozofski posmatrano, pokušaj da se oružani sukobi podele na „čiste” i „zločinačke” dovodi do opasne kontradikcije. Ako pođemo od teza Hane Arent ili Bertranda Rasela da je sam rat u svojoj suštastvenosti negacija moralnog poretka i zločin per se, razdvajanje nasilja na „legitimno” i „zločinačko” predstavlja puko opravdanje političke sile. Tradicionalna doktrina prava u ratu (jus in bello) pokušava da uspostavi iluziju da oružana sila može biti primenjena hirurški precizno i moralno besprekorno. Međutim, moderni sukobi pokazuju da razaranje i patnja civila nisu tek incidentalna greška u sistemu – oni su sam sistem. Kada međunarodni normativni okvir jednoj strani prizna pravo na masovnu silu pod izgovorom suvereniteta, a drugu proglasi apriori zločinačkom, pravo prestaje da bude etički korektiv i postaje puko svedočanstvo da legalitet u ratu diktira onaj ko raspolaže većom silom. U nekoj vrsti mračnog, crnohumornog kontinuiteta, međunarodni poredak time potvrdno odgovara na čuveno cinično Staljinovo pitanje: „Koliko papa ima divizija?” – podsećajući nas da bez tenkovskih divizija iza sebe, nikakve moralne ili pravne norme u praksi ne znače ništa.
Unutrašnji mrtvi ugao: Odbijanje odgovornosti za pogrešnu politiku
Dok je licemerje međunarodne zajednice u slučaju operacija „Bljesak” i „Oluja” nesporno, srpsko društvo decenijama ostaje zarobljeno između odbijanja odgovornosti za pogrešne odluke devedesetih i jeftine manipulacije onih koji su i tada i danas na vlasti.
Srpska politička i intelektualna elita decenijama izbegava da položi račune pred sopstvenim narodom. Tragedija Srba u Hrvatskoj bila je i direktna posledica pogrešne, kratkovide i avanturističke politike zvaničnog Beograda i tadašnjeg rukovodstva u Kninu.
Odbijanje plana Z-4, kojim je Krajini nuđena široka autonomija i praktično država u državi (podsetiti se Koštunice dr Vojislava i njegovog čuvenog: „više od autonomije, manje od nezavisnosti), ostaje jedan od najvećih političkih promašaja u modernoj srpskoj istoriji. Tretiranje krajiških Srba poput figura u šahovskoj partiji Slobodana Miloševića, piona koji su žrtvovani i prepušteni lauferima-bojovnicima u trenutku kada su postali politički teret, proisteklo je iz potpunog slepila za realne geopolitičke okolnosti nakon pada Berlinskog zida.
Jedna od najopasnijih zabluda našeg društva jeste verovanje da je međunarodno pravo neutralan i objektivan sudija. Realpolitika nas uči da je ono uvek bilo okvir za legitimaciju odnosa snaga. Očekivati da međunarodni sudovi ili diplomatski centri naknadno „isprave nepravdu” promašuje suštinu globalnog poretka i sprečava trezveno suočavanje sa stvarnošću.
Gajenje mita o vlastitoj nepobedivosti i odbijanje da se prizna sopstvena odgovornost pretvorili su se u kolektivni odbrambeni mehanizam. Umesto analize sopstvenih grešaka, izgrađena je kultura apsolutne žrtve u kojoj se svaka kritika tadašnjih poteza automatski proglašava izdajom.
Političko profiterstvo: Zloupotreba tragedije za animaciju biračkog tela
Najporaznija dimenzija ove tragedije ogleda se u njenoj savremenoj eksploataciji. Onaj isti politički establišment koji je devedesetih bio deo vlasti i direktno učestvovao u donošenju fatalnih odluka, danas ponovo vlada i sebi pripisuje tapiju na narodnu žalost.
Egzodus i stradanje krajiških Srba pretvoreni su u estradizovane komemorativne predstave i jeftino gorivo za mobilizaciju biračkog tela. Isti ljudi koji su devedesetih gurali narod u sukob bez logistike i saveznika (guglati „Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica“ i „Vučić u Glini“), danas zloupotrebljavaju osećaj nepravde kako bi skrenuli pažnju sa unutrašnjih problema, korupcije i države okupirane od strane organizovane kriminalne grupe.
Generisanje stalne tenzije, podgrevanje resantimana i narativ o „sveopštoj zaveri protiv Srba” služe kao poluga za očuvanje vlasti. Tragedija naroda i dalje traje: prvi put 1995. na traktorima, a drugi put danas, kao marketinški rekvizit u izbornim kampanjama.
Zaključak: Razbijanje okova prošlosti
Žal zbog nepravde i kolektivna uloga pasivne žrtve, drže čitavo društvo taocem pogrešnih, možemo s pravom reći i pogubnih odluka. Fokusiranjem isključivo na ono što nam je urađeno u prošlosti, gubi se sposobnost strateškog planiranja budućnosti, dok tapkamo u sadašnjosti kao guske u magli.
Istorijska istina o operacijama „Bljesak” i „Oluja” mora se negovati kroz dostojanstveno sećanje na žrtve i neumoljivo podsećanje na dvoličnost međunarodne politike. Ali sećanje ne sme postati tamnica. Vreme je da se prekinu iluzije o „međunarodnoj pravdi”, ali i da se razobliče domaći profiteri koji na tuđoj nesreći decenijama grade političke karijere i pune džepove. Istinska pobeda nad nepravdom neće biti uzaludno čekanje tuđeg pokajanja, već izgradnja moderne, pametne i stabilne države koja više nikada neće dozvoliti da sopstveni narod bude žrtva bilo tuđe sile, bilo sopstvene gluposti.