“Aleksandar Tišma” i “Dušan Kovačević” su priče iz upravo objavljene knjige “Priče o piscima” (Arhipelag, 2021). Najnovije njegove priče govore o piscima i o okolnostima njihovog života, o njihovim knjigama i doživljajima, o sumnjama i nadama, o uzletima i razočaranjima. Priče o piscima obuhvataju veliki raspon od upečatljivih događaja i autentičnih epizoda književnog života i novije književne istorije preko sugestivnih i duhovitih anegdota iz književnog i društvenog života iz kojih se vidi i prepoznaje jedno vreme do produbljenih uvida u odnos književnosti i stvarnosti, društva i politike.
ALEKSANDAR TIŠMA: Ne znam kako, i ne sećam se više zašto, jednom sam, usred bela dana na Trgu ostao sâm sa Aleksandrom Tišmom. Pretpostavljam da se to desilo sasvim slučajno, posle nekog od onih književnih zbivanja (promocija, uručenja nagrada i slično) koje zaboravite čas pošto se završe. (Da nešto vredi već bih ga zapamtio, to zbivanje, ali eto nisam.) Društvo se razišlo, svako na svoju stranu, zaustih da se i ja pozdravim i odem nekud svojim poslom, kad mi pisac “Škole bezbožništva”, preduhitrivši me, predloži da malo prošetamo.
Ukoliko imate vremena, reče. I taj me poziv začudi. Tišmu sam poznavao relativno dugo, negde od početka 80-ih, viđao sam ga mahom u Matici srpskoj u Novom Sadu, ali s njim sam razgovarao srazmerno malo i retko, najviše u nekoliko navrata kad sam pripremao knjigu “Pisci i kritičari o Todoru Manojloviću” (Tišma je znao Manojlovića i napisao je o njemu zanimljiv tekst, docnije objavljen u zbirci eseja “Pre mita”), ali gotovo nikada nasamo i gotovo nikada više od nekoliko rečenica.
– Znate, autobus mi ide za jedan sat, a ja ne volim da sedim po kafanama niti drugde – odmah je objasnio zašto me poziva, da prekrati vreme. Nije njemu bilo do razgovora sa mnom koliko do ubijanja tog sata, malo iza podneva, kad svet ima pametnijeg posla od šetnje.
Ali eto.
Pristao sam, bez premišljanja.
– Dobro – rekoh. – Na koju ćemo stranu?
– Svejedno – odgovori Tišma. – Samo bih najpre negde svratio da kupim kiflu, da malo zavaram glad, do ručka je daleko, dok se dokotrljam do Novog Sada to će pre biti ručak-večera.
Pa smo svratili u neku pekaru i Tišma je kupio kiflu, u stvari dve, da bi mogao da me ponudi, bilo je besmisleno da žvaće sam. Odbio sam i on je onda polako, sasvim polako, toliko da se to odužilo, pojeo svoju kiflu (setio sam se opklade iz osnovne škole da je nemoguće pojesti kiflu u sto koraka, probajte!), a onu drugu smotao u papir, da bi je tokom našeg zaludnog merenja beogradskih ulica svako malo štrpkao, gutajući je neprimetno, diskretno.
Više se ne mogu setiti o čemu smo sve tokom tog dugog sata razgovarali, svakako najviše o književnosti, a o čemu bismo drugo. Pitao sam ga kako je napisao priču “Najveći znalac na svetu”, koju smatram jednom od njegovih najboljih priča, a on ih ima pregršt. (I tu je negde mera. Ko napiše samo jednu sjajnu priču uradio je nešto. Ko ih napiše više ispunio je sudbinu.)
– Lako – odgovorio mi je. – Vrlo lako. Sve sam to manje-više video. Ne baš onako kao što sam opisao, ali u priči se, znate, mora nešto promeniti i dometnuti, ne ide bez toga.
Otpratio sam ga do hotela “Moskva”, gde je pre skoro sto godina sedeo Todoš s mladim modernistima. Kroz izlog kafane posmatrale su nas neke standardne face, Tišma je dokrajčio onu drugu kiflu, meni namenjenu. Tu smo se negde pozdravili, on se kroz park zaputio prema Zelenom vencu i posle naniže, prema autobuskoj stanici, a ja već negde drugde.
Posle toga čuli smo se telefonom nekim drugim povodom i taj razgovor, koji pamtim od reči do reči, ispao je mučan i sasvim neprijatan.
Sticajem okolnosti ona slučajna, jednosatna popodnevna šetnja koja je, sa sve kiflom, stala u ovaj kroki, bila je naš poslednji susret.
DUŠAN KOVAČEVIĆ: Jedne zimske večeri u decembru 1996, za vreme onih sada već istorijskih masovnih građanskih demonstracija protiv autokratske vlasti, a posle pokradenih izbora, prolazio sam pored beogradskog Narodnog pozorišta. Šetnja je već bila završena i grad je u kasnim noćnim satima polako postajao pust. Uz spomenik Knezu Mihailu neki demonstrant ostavio je, prislonjen, veliki transparent na kojem je bila ispisana replika iz Kovačevićevih “Maratonaca”: – “Iskopaće njega Bili.” Tada sam shvatio da je Kovačevićeva pisana književnost postala usmena.
Rečju: primila se u narodu. U ovoj zemlji nema čoveka koji ne zna barem jednu rečenicu iz drama ili filmova Dušana Kovačevića, često i ne znajući ko je stvarni autor neke izreke ili obrta kojom se služi u svakidašnjem govoru. Tako, po nepisanom pravilu, ako ne već i zakonomerno, biva sa istinskom književnošću: delo će, ukoliko je vredno, baš kao u datom slučaju, silazeći ili se vraćajući u stanje usmenosti, uvek nadživeti svoga tvorca.
BIOGRAFIJA
Mihajlo Pantić (1957, Beograd), književnik, profesor Beogradskog univerziteta. Objavio je pedesetak knjiga studija, eseja, književnih kritika i antologija, uključujući i dvanaest zbirki priča. Priče Mihajla Pantića prevedene su na više od dvadeset jezika i, uz posebna izdanja, uvrštene u mnoge antologije i preglede u Srbiji i svetu. Za pripovedački i esejistički rad dobio je najznačajnije književne nagrade. Počasni je građanin Novog Beograda, gde živi i o kojem uglavnom piše…