Podsećanja radi, reč rasanica opisuje izlazak iz stanja nejasnoće, trenutak kada se suština jasno pokaže. Pre nje, reč godine bila je duhoklonuće, koja označava depresiju, stanje malodušnosti, potištenosti i duboke tuge. Za reč prošle, 2025. godine, izabrana je reč Bezrečica – stanje velikog uzbuđenja, čas u kome se dogodilo nešto potpuno neočekivano, lepo ili ružno, pa ne možemo da nađemo prave reči.
Mislim da ovaj redosled izbora najboljih reči govori više od svake od njih pojedinačno, a simbolika je jasna na prvi pogled. O tome zbog čega smo sve ostajali bez reči pisala je, uvek precizna, Jelka Jovanović, urednica ovog Magazina, u poslednjem broju prošle, Godine zvučnog topa. Da ne biste krenuli odmah u potragu po internetu (mada bi ovaj broj iz više razloga trebalo pročitati), ukratko, podsetila je na nerazjašnjenu upotrebu tzv. zvučnog topa na najmasovnijim protestima ikada, kojima je prethodila represija i hapšenje novosadskih studenata, prethodni protesti u Kragujevcu i Nišu, kasniji vidovdanski i drugi tokom leta i jeseni, prebijanje i optužbe studenata i profesora za napad na policiju, postavljanje nelegalnog šatorskog naselja, čuvenog tzv. Ćacilenda, ispred najvišeg organa vlasti, pritisci i otpuštanja nastavnika, gušenje medija i pravosuđa, i druga zlodela zbog kojih se ostajalo bez reči. Zahvaljujući njenoj razboritosti i poverenju (meni najbolja i najskuplja srpska reč), od ovog broja ću pisati o stvarima, pojavama i ljudima, uvek uz perspektivu vladavine prava i ljudskih prava, jer bez njih nema demokratije, ozbiljne politike niti stabilnog društva.
Zbog svega navedenog, ovu godinu simbolično počinjem tekstom Budnost – rasanjena Srbija, i upravo nju, reč budnost kandidujem za reč godine koja počinje i želim nam u njoj dovoljno budnosti kako bi konačno stvorili uslove za rad, sreću zadovoljstvo i život u zemlji u kojoj smo rođeni. Na rečima insistiram samo zato jer smo u stanju zbunjenosti, pa nam treba korišćenje jasnog pojmovnog aparata kako bismo se dobro razumeli dobro razumeli i mogli da razgovaramo Biti samo rasanjen nije dovoljno, a ponekad može biti i opasno. Sve ti je jasno šta se oko tebe zbiva, ali ne znaš šta treba dalje da činiš, jer si u stanju nedovoljne pripravnosti, a naša politička kultura vekovima nije negovala građansko društvo niti koncept slobodnog građanina. O emancipaciji i građankama, da i ne govorim. Zato ne smemo tek tako, olako, kako se to inače radi, suditi onima koji predano i uporno učestvuju u procesima demokratizacije ozdravljenja našeg društva. Ne može promena da dođe preko noći, nakon bezbroj greška činjenih decenijama Evo i nas na srpskoj istorijskoj prekretnici – hoćemo li putem koji žele naša deca, studenti ili tamo negde gde smo bili, nedovoljno probuđeni.
Pre nego što su naša deca ustala i vrisnula tražeći pravdu, pravičnost i rad institucija u skladu sa zakonom, nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu koja je usmrtila 16 ljudi, imali smo beznađe i strah koju je odrazila ona reč s početka – duhoklonuće. Tim mladim ljudima se sada zamera neiskustvo, emotivnost, isključivost. Pa šta? Kada će da budu emotivni i neiskusni – u svojim 60-tim?! Kažu i da je opozicija nespretna, nedovoljno organizovana i razjedninjena. Kako da ne, a u kakvim uslovima deluju? Oko svih samo reči mržnje, netrpeljivosti, destrukcija, laž, optužbe, zatvaranje medijskog prostora i netačno prikazivanje stvarnosti. Bore se kako mogu i umeju, bez dovoljno resursa zbog manjkavosti našeg demokratskog uređenja. U prošloj godini su se čak morali boriti i za ulazak na svoja radna mesta u parlamentu i to presecanjem žica na nekakvoj ogradi, jer policija nije htela da je ukloni. Teško vreme došlo, dobro je što nismo potpuno poludeli, ovako uluđeni i nesrećni. Mada nam je mentalno zdravlje ugroženo (čitaj vesti o ubistvima roditelja, dece. žena, napadima i samoubistvima). Ne poznajem nikoga ko kaže da mu je dobro, da je sve kako treba da bude u uređenoj zemlji i da mu sistem uliva poverenje, da će država biti tu za nas kad i ako zatreba, na način na koji treba da bude za svoje građane. Verujem da ni većini ljudi u vlasti nije ni lepo ni lako (o razlozima, ali i drugim promišljanjima – u nekom od sledećih tekstova). I oni bi želeli da izađu iz ćorsokaka. Valjda ne žele da na ovaj, svima koji osećaju nemir u vazduhu, poznati način, zadrže vlast u narednom periodu. Trebalo bi, valjda, da je zdravorazumska težnja svih političara, čak i onih nesklonih demokratskim principima, da svoju zemlju učine boljom, zdravijom, bogatijom.
Ono što je najbitnije za boljitak koji mora doći, je da građani, kako kaže i naš Ustav, budu nosioci suvereniteta, a institucije, ljudi u njima, u službi građana. To podrazumeva da moramo ukazivati na sve anomalije i nepravde, buniti se protiv njih svim demokratskim sredstvima, od prijava institucijama, javnog izražavanja neslaganja, do protesta na ulicama, uporno i dosledno. Bez građana, svesnih svoje odgovornosti nema demokratije jer moramo uvek motriti na sve koji imaju tendenciju da sebi podrede pravo i državu. Možda nam pored Ustava treba i novi, ujedinjujući, dokument – poput američke Deklaracije nezavisnosti, koja ove godine „puni“ 250 godina, tokom kojih inspiriše i opominje generacije političara i građana na potrebu eliminacije nejednakosti i nepravdi, i drži baklju demokratije i vere u pravo i pravdu. Nama sigurno treba potpis građana na ono što svi osećamo i što je izraz našeg duha u aktuelnom vremenu. Jednakost svih pred zakonom je ključni materijal koji mora biti ugrađen u temelje naše buduće zajednice, jednakost u različitosti, da se razumemo. Jer je ulog naš život. Običan, normalan život, siguran i spokojan u meri mogućeg, koji se jedino može osigurati našom budnošću, jer ako tu brigu prepustimo nekom drugom (čitaj, bilo kojoj vlasti), oni se mogu odmetnuti i napraviti svoju paralelnu stvarnost, u kojoj će samo njima biti dobro, a građani ponovo moraju tražiti da im se vrati sloboda i suverenost. Ostanimo budni.
Nova kolumnistkinja Novog magazina Brankica Janković ekspertkinja je za ljudska prava, pravnica, aktivistkinja i edukatorka. Prethodnih deset godina bila je poverenica za zaštitu ravnopravnosti sa prethodnim višegodišnjim iskustvom u socijalnoj zaštiti. Posebno se bavi položajem žena, mladih, osoba sa invaliditetom, dece i starijih. Organizatorka je brojnih konferencija i događaja i inicijatorka više domaćih i regionalnih inicijativa.