Očigledno, ovde više apeli, molbe, kritike, pa ni zvanična mišljenja i inicijative ne funkcionišu. Ostalo nam je pravosuđe. I to je sada od ključnog značaja, ne samo u slučaju koji je predmet ovog teksta, podstaknutog utemeljenom sudskom odlukom. 

Naime, stigla je prva presuda Višeg suda u Beogradu, kojom je usvojen tužbeni zahtev članice Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije (NSPRS), kojom je utvrđeno da je nad njom izvršena diskriminacija na osnovu sindikalne pripadnosti prilikom isplate jubilarne nagrade. Školi koja je tužena u ovom predmetu naloženo je da isplati pun iznos jubilarne nagrade, zateznu kamatu i troškove parničnog postupka. Ovo je, zapravo, prva doneta presuda po osnovu tužbi zaposlenih u školama povodom pomenutog Kolektivnog ugovora, kojim je uskraćeno 50% iznosa jubilarne nagrade ili otpremnine zaposlenima koji nisu članovi reprezentativnih sindikata. 

Pomenutim kolektivnim ugovorom je bilo ugovoreno povoljnije pravo za članove sindikata i to u visini od 50 odsto novčane naknade predviđene za jubilarnu nagradu, različitih iznosa za 10, 20, 30, 35 I 40 godina ostvarenih u radnom odnosu. U obrazloženju presude se navodi da je isplata različitih iznosa jubilarnih nagrada na osnovu članstva u sindikatu protivna Ustavu, Zakonu o zabrani diskriminacije, Zakonu o radu i Konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. 

U ovim, po pravdu i pravo i inače teškim vremenima, presuda je stigla kao melem na ranu svih nas u ovom razorenom sistemu, u kome je dobrano poljuljano poverenje u sudstvo. Naše pravosuđe je probuđeno, kao i građani i buni se, glasno i jasno protiv mnogih nepravdi i urušavanja sistema. 

Svedočimo ovih dana brojnim protestima protiv usvajanja novog seta pravosudnih zakona koji za cilj imaju slabljenje pravosudnog sistema (a u stvari zaštitu vladajućeg režima). Govorim, naravno, o spornom predlogu zakona koje je formalno podneo narodni poslanik Uglješa Mrdić. Neću se ovde zadržavati više na tome, jer je javnosti poznato sve što treba. Ali, uspelo nam je, ovakvom odlukom skupštinske većine, skrenemo pažnju evropske javnosti na ono što nam se događa, koja je poslala nikad jasniju poruku da se ovako u EU ne ulazi i da se na ovaj način od nje udaljavamo džinovskim koracima. Nama su saveznici potrebno u svim, naročito u teškim vremenima, tako da mi, koji Evropu vidimo kao najbolju alternativu za nas, na vrlo specifičan način zapravo dugujemo Uglješi Mrdiću zahvalnost. 

Nama pravnicima je uvek posebno drago kada vidimo da smo bili u pravu, a naročito kada to definiše sud ili drugi nadležni oran, pa moram priznati da me je vest o ovoj presudi posebno obradovala. Osmeh mi je izmamio deo iz obrazloženja koji glasi: ..“s obzirom da je tužena povredila načelo jednakih davanja, odnosno da je narušila jednake mogućnosti u oblasti rada zbog tužiljinog članstva u sindikalnoj organizaciji NSPRS, a što je pomenutim članovima zakona izričito zabranjeno…“. Sud konstatuje da u ovom slučaju izvršeno NEOPRAVDANO pravljenje razlike prema tužilji odnosno „različit tretman u pogledu visine jubilarne nagrade zasnovan isključivo na sindikalnoj pripadnosti , koji nema objektivno i razumno opravdanje“. Dakle, nema pregovaranja o jednakosti pred zakonom. Zaposleni ne mogu biti različito tretirani pred zakonom samo zbog toga što su, ili nisu, članovi neke sindikalne organizacije. Tako kaže i naš važeći Ustav, Zakon o zabrani diskriminacije i drugi naši zakoni ali i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i drugi međunarodni dokumenti.

Pomišljam često na to šta sve ovde nema objektivno i razumno opravdanje ne ispunjava ni elementarne principe ljudskosti – od diskriminatornih odredaba do otpuštanja nastavnika i drugih radnika isključivo zbog političkih ubeđenja i/ili članstva u političkim, sindikalnim i nekim drugim organizacijama. Svedočimo gotovo sistemskoj diskriminaciji u javnom sektoru i njenim „suptilnim“ oblicima u privatnom, u kome se više koriste „dobronamerni saveti“ za suzbijanje podrške bilo kojoj drugoj osim vladajućoj političkoj opciji. Sve u skladu sa slobodom izražavanja i javnog okupljanja – „po zakonu“ 

Da se vratim presudi i diskriminaciji. Sud je koristio iste argumente koje sam navela u predlogu za ocenu ustavnosti, prošle godine, pitajući se i tada i sada dokle neko može da ide i da li bi bio spreman da ugovara različit tretman i kada su u pitanju tzv. druga primanja po zakonu – naknada troškova u slučaju smrti člana uže porodice ili naknada štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja. Da li bi nečija povreda na radu mogla vredeti više samo zato jer je neko član nekog sindikata, ako se tako pregovara i ukoliko bi ovaj opasan presedan ostao na snazi. Dobro, da ne gledam sve crno. Čekamo odluku Ustavnog suda.

Prava na otpremninu i jubilarnu nagradu su osnovna prava iz radnog odnosa koja se u slučaju škola isplaćuju iz budžeta jedinice lokalne samouprave u koji svi uplaćujemo sredstva. Ne isplaćuju se iz sredstava sindikata. Prvo pravo se ostvaruje u dva slučaja – prilikom odlaska zaposlenog u penziju, a njen obračun vrši se u skladu sa zakonom i opštim aktom. Jubilarna nagrada je vezana za godine radnog staža. Po svojoj sadržini oba prava pripadaju svima radnicima kod poslodavca pod jednakim uslovima i ne mogu zavisiti od toga da li je zaposleni član određenog sindikata. Reprezentativni sindikati imaju pregovaračku legitimaciju koja im upravo omogućava da zastupaju interese svih zaposlenih i da ovu svoju „privilegiju“ iskoriste da pregovaranjem obezbede bolje uslove rada i veća prava od zakonski propisanih. 

Pregovaračka sposobnost reprezentativnih sindikata je naravno ograničena imperativnim propisima i ne može se odnositi na pregovaranje za ova osnovna prava, tako što će se praviti razlika između zaposlenih zbog članstva, jer to može dovesti do toga da godine rada zaposlenog sa članskom kartom određenog sindikata vrede više. 

Ovde imamo i kršenje slobode udruživanja, jer ako se može ostvariti više prava samo zbog članstva u određenom sindikatu, o kakvoj slobodi govorimo. Inače teško je naći razumno opravdanje da veća prava imaju zaposleni koji su članovi reprezentativnog sindikata koji je potpisnik kolektivnog ugovora, a da ta prava ostaju i u slučaju eventualnog gubitka reprezentativnosti, jer je važenje ugovora produženo do 5. marta 2028. godine. Na koliko samo detalja moramo obraćati pažnju vidi se i u ovom, za razmere naše agonije, relativno manje opasnog kršenja prava. Čovek mora biti budan svakog trena, kod svakog akta, na svakom šalteru, školi, bolnici. Pa i u pozorištu. 

Ostanimo budni!