Još pre nego što je ekranizacija zvanično najavljena, kritike su već primećivale ono očigledno – „Možemo li da popričamo o tome koliko ova knjiga deluje filmski? U potpunosti može da se zamisli kao film ili Netfliks mini-serija“, bipo je jedan od prvih komenatar kritike na knjigu. Brzi ritam, kratka poglavlja, stalni obrti i vizuelno snažne scene učinili su da “Kućna pomoćnica” od samog početka deluje kao priča koja traži kameru.
U središtu romana je Mili, bivša robijašica koja posle deset godina zatvora očajnički pokušava da započne novi život. Posao kućne pomoćnice kod bogate porodice Vinčester deluje kao neočekivana šansa: smeštaj, plata i, što je najvažnije, odsustvo klasičnih provera prošlosti. Na prvi pogled, sve deluje jednostavno. Endru Vinčester je šarmantan, pristojan i otvoren. Njegova supruga Nina, s druge strane, nestabilna je, neuredna i sklona izlivima besa. Granice u kući brzo se brišu, uloge se mešaju, a Mili polako počinje da zamišlja sebe na mestu domaćice. Kad se ta fantazija sudari sa stvarnošću, postaje jasno da ova kuća ne krije samo porodične tajne, već i mnogo opasniju igru moći, manipulacije i kontrole.
Ovo nije roman koji traži dubinsku psihološku analizu. “Kućna pomoćnica” funkcioniše kao napeti, brzo čitljiv triler koji svesno igra na kartu šoka, preokreta i nepredvidivosti. Likovi nisu simpatični, moralne linije su mutne, a čitalac je stalno primoran da preispituje kome, ako ikome, može da veruje. Upravo u toj kombinaciji leži njegova snaga: lako se čita, teško se ispušta iz ruku i do poslednjih stranica čuva nekoliko ozbiljnih iznenađenja. „Teško je razlikovati kuću koja je navodno ukleta od kuće koja nešto skriva”.
Frida Makfaden piše stilom koji je nemoguće ignorisati. Njena proza je brza, direktna i precizno tempirana. Kratka poglavlja, završeci koji mame na još jedno okretanje strane i likovi koji su istovremeno iritantni i intrigantni čine da čitalac stalno ostaje u stanju blage nelagode. Ona ima dar da od prve rečenice uvuče čitaoca u priču i da ga kroz niz obrta drži u napetosti. “Kućna pomoćnica” je dobar primer tog pristupa: triler koji se stalno penje, menja pravac i udara tamo gde se najmanje očekuje.
Nastavak – “Tajna kućne pomoćnice”, otkriva, pak, zašto savršeni dom ima samo jedno pravilo: Ne gledaj šta se krije iza zatvorenih vrata. “Teško je naći poslodavca koji ne postavlja previše pitanja o mojoj prošlosti. Zato zahvaljujem svojim srećnim zvezdama na tome što su mi Garikovi dali ovaj posao, da čistim njihov velelepni penthaus sa pogledom na čitav grad i da pripremam fensi obroke u njihovoj blistavoj kuhinji. Mogu da radim ovde neko vreme, i držim jezik za zubima dok ne dobijem ono što želim. Skoro da je savršeno. Ali još nisam upoznala gospođu Garik, niti videla unutrašnjost spavaće sobe za goste. Sigurna sam da je čujem kako plače. Primećujem fleke od krvi na okovratniku njenih belih spavaćica dok perem veš. A jednog dana moram da pokucam na njena vrata – to je jače od mene. Kad se vrata njene sobe otvore, ono što vidim unutra menja sve… Na kraju krajeva, radila sam ovo i ranije. Mogu da zaštitim gospođu Garik i istovremeno sačuvam svoje tajne. Daglas Garik je zgrešio. Platiće zbog toga. Samo je pitanje koliko sam daleko spremna da idem”, deo je iz ove knjige koji najavljuje novu oluju. A i filmski producenti nisu otporni na njen šarm.