I sve one kojima je, bar u tom trenutku, radošću rasteran strah od narastajućeg nacionalizma i populizma, negde i na granici ideja poraženih 9. maja pre 72 godine.
Dve trećine Francuza izašlih u drugom krugu podržalo je čoveka koji je prvi put – u 19 godina političke karijere – izašao na izbore i postao najmlađi francuski predsednik u novijoj istoriji sa 39 godina i energijom koja obećava.
I, što je još važnije – 66 procenata Francuza reklo je ne krajnjoj desnici, antievropejcima, tzv. patriotama i udahnulo svež vazduh u zagušljivu atmosferu Unije rastrzanu Bregzitom, ekonomskim i finansijskim problemima, “neposlušnošću” nekih novijih članica i logičnim zahtevima za unutrašnje promene koje i Makron ističe kao svoju obavezu.
Pariski zvuci Ode radosti najviše su, sigurna sam, prijali ušima u Berlinu iz kojeg su stigle prve čestitke i nada za dalju saradnju na očuvanju Unije. Ali, dodala bih, i oprez – čekaju se prvi Makronovi konkretni potezi nakon sjajnog pobedničkog govora, pa parlamentarni izbori u Francuskoj u junu i u Nemačkoj na jesen.
No, Makronova injekcija adrenalina i nokaut desnici u Francuskoj sprečila je infarkt i vratila u život zemlje bloka koje bi da sačuvaju Uniju i njene osnovne vrednosti. Makronove reči – sačuvana je Republika – mogu se čitati i kao “očuvaćemo i EU”. Nakon predsedničkih izbora u Austriji i Nemačkoj i parlamentarnih u Holandiji, te reči iz Pariza zrače realnim optimizmom.
Ali, ne bi politika bila ono što jeste, da je sve tako jednostavno i dovoljno. Makrona vrebaju ozbiljni izazovi i kod kuće i u Uniji. Francuska je u “crvenom”, nezaposlenost ne pada ispod 10 procenata, desnicu je podržalo 11 miliona glasača, a od njegovih spoljnopolitičkih poteza umnogome će zavisiti i Evropa. Zato je i, pre svega, nemačka radost ogrnuta oprezom sasvim logična. Radost razumljiva jer je nada u veslanje EU čamcem u istom smeru ojačana, a oprez logičan jer desnica, pa ni u Francuskoj, nije sasvim primirena. Izjava Marin le Pen da su patrioti izgubili, a globalisti pobedili i najava promene naziva stranke, može biti opasna kamuflaža – već viđeno – za one koji prošle nedelje nisu izašli na glasanje. Zato bih rekla da su ipak ključni parlamentarni izbori u junu na koje Makron izlazi ili s pokretom “Idemo” (En Marshe) ili strankom tog imena i na kojima bi morao da osvoji većinu u koaliciji sa onima koji su ga iz drugih stranaka podržali za predsednika. Takav ishod neminovno bi uticao i na izbore u Nemačkoj i zadao bi još ozbiljniji udarac krajnjoj desnici, smirujući one koji bi da od Evrope opet naprave kontinent nacionalnih država.