Isto što i Angela Merkel pre devet meseci i Lajčak pre mesec dana! Isto ono što nijedna stranka nije spominjala u izbornoj kampanji – Kosovo kao nezavisnu državu. Funkcionalno nezavisnu; formalno nepriznatu, ali stvarno postojeću. I potvrđenu, na primer, susretom Nikolića sa koleginicom iz Prištine Atifetom Jahjagom. Da je sve baš tako potvrdio je dan kasnije i on sam izjavom da „nikada neće biti predsednik u Prištini“, te da treba videti iza kojih granica država može da stane na Kosovu. I bez spominjanja Borisa Tadića, ponovio njegove četiri tačke o Kosovu. I još naknadno objasnio da „ne prejudicira status Kosova“.
Pitanje je, zaista, gde su granice iza kojih država treba da stane? Teritorijalne, političke, diplomatske? Sme li i dokle predsednik da maše predizbornom mantrom svog mandatara o crvenoj liniji i razgraničenju, kad obojica dobro znaju da onaj deo međunarodne zajednice koji o tome odlučuje neće pristati na deobu Kosova? Koliko dugo predsednik i premijer mogu da odlažu primenu (ranije) dogovorenog sa Prištinom, kad se i Nikolić lično u Briselu uverio da tajni nema i da bez sprovođenja sporazuma Srbiji nema ni koračića napred ka EU, što su, napokon, koalicionim sporazumom priznali i prihvatili i lideri vlade u nastajanju.
Pitanje je i mora li Srbija uvek kao nevaljali đak da prima lekcije kakve nijedna suverena zemlja ne prima i ćuške posle kojih učini ono što se od nje očekuje? Ne ono što narod od nje traži – uređeniji i bolji život – već ono što se crta izvan Nemanjine, Andrićevog venca i Trga Nikole Pašića. Treba li ponovo da se maše „najskupljom“ srpskom rečju i čini velika postizborna rokada „Kosovo za ekonomiju“?
I tu je krug zatvoren. A hoće li biti i opasan bodljikavom žicom isključivo zavisi od spremnosti novih srpskih vlasti da razlikuju dobro od lošeg za čitav narod, ne samo za jedan njegov deo, njihove spremnosti da ne samo ne podstiču, već zaustave još jedan egzodus i jasno i glasno kažu ono što se mora učiniti. Kosovo je realnost, a sve ostalo je politika.
Posle predsedničke posete patrijarhu jasno je da Gordon, kao i Riker pre njega i Lajčak, nisu rekli ništa novo. Zato, valjda, iako nimalo diplomatski, ni pomoćnik Hilari Klinton, kao ni njegov zamenik Riker nešto ranije, nisu imali potrebu da javnosti Srbije bilo šta objašnjavaju – pustili su domaćine da to učine. Zbog toga se, stešnjen između stvarnog i nemogućeg, prvi među domaćinima ispovedio prvo patrijarhu, a posle novinarima!