Dijani Hrki se od ponedeljka pridružuje autoprevoznik Milomir Jaćimović, čija je imovina, kao uostalom i on i njegova porodica, mesecima predmet odmazde Vučićevih falangi. Zveri su mu lomile zub, pretile porodici, pokušavale da mu otmu dete. Na njegovim autobusima bušili su gume i razbijali stakla, da bi posao kriminalne odmazde dovršili zvanični organi reda, srpska policija i sud, koji su mu bez ikakvog razloga vozila oduzeli. Na štrajk glađu prinuđen je jer mu je, kaže, konfiskovano praktično sve, a kazne za krivicu koju nema ne bi mogao da plati ni prodajom celokupne preostale imovine. S njim je, dodaje, u štrajku glađu i njegov sin, protivno želji zabrinutog oca.
Aleksandar Vučić svakako je osoba koja svesno rasuđuje i odlučuje, i čiji eventualni poremećaj ličnosti, više puta naslućen od stručnih lica, teško da može da predstavlja olakšavajuću okolnost za bilo koje od krivičnih dela za koje će jednog dana biti utvrđivana njegova odgovornost. Primer je patološkog pojedinca koji ismeva tragedije i ubistva. Možda podatak da se od miline napio kada je ubijen Zoran Đinđić spada u neprovereno svedočenje, možda i u neistinito i glupo hvalisanje jednog stadionskog huligana, ali jednako je to činio pred celokupnom javnošću kada se, pre samo nekoliko dana, čudovišno izmotavao pred TV kamerama pitajući se da li se u Novom Sadu 1. novembra održava neka utakmica. Po svemu sudeći, kako relevantna istraživanja, pa i njegovi postupci ukazuju, Aleksandar Vučić lično je odgovoran za događaj kojem se podsmevao. Odgovoran je, ili u najmanju ruku nosi veliki deo odgovornosti za masovnu pogibiju koja se, kao čin korupcije i svesnog ugrožavanja bezbednosti, nedvosmisleno podvodi pod kategoriju ubistva. Odgovoran je i za čitavu godinu organizovanog nasilja, teškog povređivanja, ponižavanja, besmislenih hapšenja, fizičkog i psihičkog iživljavanja nad studentima i drugim građanima. Odgovoran je, što deluje izgledno jer je to nastavio da negira i kada su drugi priznali, za napad na hiljade građana zabranjenim akustičkim oružjem, a što je samo čudom okončano bez težih posledica. Odgovoran je za uspostavljanje sistema korupcije kojim se godinama direktno ugrožavaju bezbednost, zdravlje i životi ljudi kroz nebrojene nasrtaje na prirodu i gradove u vidu sistematskog zagađenja i trovanja vode, zemlje i vazduha. Odgovoran je za čitav jedan sistem lišen pravde i pravnih mehanizama kojim su milijarde javnog novca završile u privatnim džepovima, koji ljude ostavlja bez krova nad glavom, koji je doveo do nestanka mnogih spomenika kulture, simbola srpske istorije, identiteta i sećanja.
Neophodno je steći uvid u saznanja Aleksandra Vučića o mnogim stravičnim zbivanjima proteklih godina, kao što je ubistvo u policijskoj stanici u Boru, kada je čovek, navodno priveden zbog nestanka deteta, premlaćen do smrti, a dete nikad pronađeno. Aleksandar Vučić politički je odgovoran za neadekvatnu reakciju države tokom pandemije kovida, kada je zbog do imbecilnosti neodgovornih saveta njegovog stručnog tima i njega lično „najsmešniji virus na svetu“ pokosio hiljade života bez ikakvog razloga i opravdanja. Aleksandar Vučić je po sopstvenim iskazima imao pristup dokaznim materijalima o više događaja sa smrtnim ishodom, uključujući ubistvo na naplatnoj rampi u Doljevcu, koji nikada nisu stigli do suda. Gotovo je izvesna njegova povezanost sa ubistvima od kojih je režim u najmanju ruku imao evidentnu političku korist, kao što je ubistvo Olivera Ivanovića, a čije su ubice, osuđene u odsustvu od kosovskih vlasti, stekle u Srbiji sigurnu kuću i milionske državne poslove. Više je nego verovatno da Vučić ima direktnih saznanja o ubistvu svoga političkog protivnika Vladimira Cvijana čija je smrt skrivana godinama, a što je samo pod okriljem vrha vlasti moglo da bude izvodljivo. Postoje sumnje da je odgovoran za nesmetano krvavo divljanje klana Veljka Belivuka u vreme kada se, po iskazima tog kriminalca, koristio njegovim „uslugama“. Učesnik je, po svoj prilici, jer se bez njegovog znanja to svakako nije moglo dogoditi, organizovanja i obezbeđivanja logistike terorističkog napada u Banjskoj, kada je četvoro ljudi ubijeno, a vinovnicima još jednom omogućena bezbednost na tlu Srbije. Aleksandar Vučić sa sobom nosi bagaž smrti i ratnih zločina koje je kukavički i histerično podstrekivao tokom devedesetih. Nikada, koliko mi je poznato, nije do kraja ispitana njegova odgovornost za smrt radnika RTS-a u NATO bombardovanju tokom ministrovanja u Miloševićevoj vlasti, kao ni povezanost sa ubistvom Slavka Ćuruvije kojem je upućivao pretnje neposredno pred ubistvo.
Ovaj spisak, ako se to spiskom može zvati, daleko od toga da je konačan – pri čemu je tu reč samo o onim informacijama s kojima je javnost upoznata – no svakako se tim neokončanim spiskom navode neki od razloga zbog kojih Vučić neće mirnim i demokratskim putem predati vlast. Takođe, to su razlozi zbog kojih neće udovoljiti opravdanim i pravičnim zahtevima kojima je Dijana Hrka uslovila prekid štrajka glađu.
Večeras (nedelja) su glumci i radnici u kulturi podelili s javnošću svoje pismo koje je besramni RTS odbio da primi i emituje. Pročitao ga je glumac Marko Grabež, stojeći sa velikim brojem svojih kolega ispred tog brloga laži i poltronstva. U pismu koje je glumac staloženo čitao, suzbijajući u sebi vidno uzbuđenje, precizno je nabrojano sve što se dan za danom sa ljudskim telom događa od trenutka kada je organizmu uskraćeno unošenje hrane. Opisan je neumoljivi tok organskih promena sve do kobnih posledica i stanja bez povratka.
Opisano je, zapravo, vreme koje celoj ovoj zbunjenoj, podeljenoj Srbiji predstoji, Srbiji koja je već zaboravila poruke iz Evrope, Srbiji koja decenijama iz sebe kao krpelje bezuspešno čupa posejano seme zla. Opisana je, najzad, jedna konačnost, sasvim ljudska, sa čijim ćemo se posledicama kao društvo zauvek suočavati, ako išta po isteku najavljenog toka od ovog društva ostane.