U trenutku kada ovo pišem, pred zgradom Skupštine Srbije sedi jedna žena u improvizovanom šatoru, razdvojena ogradama i kordonima od vašarske scenografije takozvanog Ćacilenda. Sa jedne strane – muzika, roštilj, patriotske pesme, koreografije lojalnosti. Sa druge – tišina jedne majke koja odbija hranu. To nije egzotična scena iz neke knjige o autoritarnim režimima, nego prizor Beograda 2025. godine. Ta žena je Dijana Hrka.
Dijana Hrka je majka Stefana Hrke, jednog od šesnaestoro ljudi koji su 1. novembra 2024. poginuli u padu rekonstruisane nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu.
SIMBOLI REŽIMA
Tragedija, u kojoj su tone betona i metala srušile živote u jednom minutu, postala je simbol režimske korupcije, institucionalne neodgovornosti i sistemskog cinizma. I godinu dana kasnije, uprkos postupcima i obećanjima, porodice žrtava nemaju osećaj istine, pravde ni preuzete političke odgovornosti. Dijana Hrka zato, na godišnjicu smrti svog sina, bira radikalni čin nenasilnog otpora: štrajk glađu ispred Skupštine Srbije, u 11.52 – u času kada je nadstrešnica pala.
Ovaj čin ne razotkriva samo nasilje sistema koji ćuti, relativizuje i razvlači odgovornost. On razotkriva i moralni ambis onih koji pristaju da se organizuju u logor podrške vlasti par metara od majke koja gladuje za istinom. U Ćacilendu, dok Dijana sedi obavijena sinovljevom fotografijom, iz ograđenog prostora tutnji muzika, igra se kolo i pevaju „patriotske“ pesme; u vazduhu se mešaju dim roštilja i parole lojalnosti, kao da je reč o vašaru, a ne o mestu političke i ljudske katastrofe.
To nije samo neukus. To je ritual poniženja. Bestijalno demonsko divljanje, kako ga mnogi doživljavaju, nije spontana zabava prolaznika, već režirana predstava moći: poruka da bol jedne majke, bol šesnaest porodica i hiljada građana ne znači ništa naspram partijskog spektakla. Takva pesma preko puta šatora u kojem neko gladuje za pravdom pokazuje koliko je lako neke ljude pretvoriti u hor koji igra nad tuđim grobovima.
U tome ima zastrašujuće istorijske prepoznatljivosti. Autoritarne vlasti i njihove pristalice oduvek igraju po sličnoj šemi: demonizacija žrtava, ruganje onima koji traže istinu, pretvaranje tragedije u kulisu sopstvene „normalnosti“. Setimo se Majki Plaze de Majo u Argentini: dok su tražile istinu o otetoj i ubijenoj deci, vojna hunta ih je nazivala „ludim ženama“ i pokušavala da ih zatrpa propagandom i spektaklima, uključujući euforične proslave tokom Svetskog prvenstva 1978, dok su desetine hiljada ljudi bile „nestale“. Podsmeh i omalovažavanje bili su sastavni deo strategije potpunog poricanja zločina.
Sličan obrazac vidimo danas u Ćacilendu: dok jedna majka traži odgovornost za državnu nesreću koja je ubila šesnaest ljudi, sa druge strane ograde organizuje se karneval podrške režimu, sa razglasima usmerenim da prekriju glas protesta. Ruganje žrtvi ovde nije incident, već poruka: „vaš bol ne obavezuje nikoga“. Ako se javno ponižavanje majke koja traži pravdu prihvati kao legitiman dekor političkog života, prihvata se i ideja da životi građana vrede onoliko koliko služe propagandi.
U tom svetlu, pogrešno je – i intelektualno lenjo – što se za Dijanu Hrku koristi sintagma „majka hrabrost“. Bertolt Breht je u „Majci Hrabrosti i njenoj deci“ ironično upotrebio taj naziv: njegova Majka Hrabrost je ratna profiterka, žena koja zarađuje na ratu, vuče svoju kantinu kroz klaonicu istorije i gubi svu decu, a ne odustaje od trgovine. Nadimak je osmišljen kao optužnica protiv društva koje tragediju pretvara u posao, a ne kao oda čistoj žrtvi.
Prilepiti taj koncept na Dijanu Hrku znači promašiti suštinu njenog čina. Ona ne trguje sinovljevom smrću, ne traži privilegije, ne pretvara bol u političku robu. Naprotiv, svoju ličnu patnju izlaže riziku – po cenu zdravlja i života – da bi razgolitila sistem u kojem su građani svedeni na potrošnu kategoriju. Njena odluka da štrajkom glađu, najradikalnijim miroljubivim sredstvom, primora institucije da izgovore istinu i preuzmu odgovornost ne čini je brehtovskom „Majkom Hrabrošću“, već njenom suprotnošću.
Zato je smislenije reći: Dijana Hrka je majka slobodne Srbije. Ne zato što je idealizovana ili bezgrešna, već zato što se u njenoj žrtvi sabira ono bez čega slobodna zajednica ne postoji – spremnost da se lični život stavi na kocku zbog opšte pravde. Ona sedi na hladnom betonu između dva šatorska grada – jednog koji simbolizuje zarobljenu državu i jednog koji okuplja građane koji odbijaju da pristanu na laž – i svojim prisustvom spaja privatnu tugu i javni moral. Iz odluke jedne majke da sopstveno telo učini poslednjom barijerom protiv zaborava rađa se nada da ovo društvo nije nepovratno otupelo.
Istorija poznaje takve majke. Majke Plaze de Majo, Tjenanmen majke, žene koje u različitim režimima odbijaju da prihvate zvanične laži – sve one koje stoje same, ismevane i targetirane, samo zato što ne pristaju da njihova mrtva deca budu fusnota. One nisu sentimentalni heroji; one su uporne svedokinje koje teraju buduća društva da biraju između komfora zaborava i nelagodnog suočavanja. U tom nizu stoji i Dijana Hrka: ne kao mit, već kao živa optužnica protiv ravnodušnosti.
U književnosti nalazimo odjek tog lika u majkama koje nose moral sveta – od Hekube koja oplakuje ubijene sinove, do savremenih proza o majkama nestalih u diktaturama Latinske Amerike. No, priča Dijane Hrke nije parabola, već politička realnost zemlje koja se zaklinje u Evropu, dok nad tugom jedne majke pojačava razglas. Njena žrtva, za razliku od brehtovske, nije trgovačka; ona je svesno odbijanje da prihvati podelu na „naše“ i „tuđe“ mrtve.
Oni koji pevaju i igraju preko puta njenog šatora možda misle da brane svoju stranku. U stvari, demonstriraju stepen sopstvenog moralnog sloma: trenutak u kome je partijska pripadnost važnija od elementarne empatije. Onog časa kada pristaneš da se veseliš dok majka jednog ubijenog mladića gladuje na asfaltu, prestaje priča o „različitim političkim stavovima“ i počinje priča o saučesništvu u poniženju.
Dijana Hrka taj obrazac odbija. Njen štrajk glađu je podsetnik da slobodna Srbija neće nastati iz PR kampanja ni marketinških dana žalosti, već iz spremnosti konkretnih ljudi da plate cenu suprotstavljanja laži. U njenom šatoru nema patetike, već trezvena, jasna poruka: recite ko je odgovoran za smrt njenog sina i ostalih žrtava, obustavite progon onih koji su zbog toga protestovali, vratite ovoj zemlji minimum pravne i moralne logike.
Zato reći da je Dijana Hrka „majka slobodne Srbije“ nije ukrasna metafora, već obaveza koju ovo društvo preuzima pred sopstvenom savešću. Ako je budemo posmatrali kao usamljen slučaj, izgubićemo i nju i sebe. Ako u njenoj odluci da gladuje za istinu prepoznamo sopstveni dug prema mrtvima i živima, postoji šansa da će od ove zemlje ostati nešto više od Ćacilenda.
Autor je profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu, bivši predsednik Pokrajinske vlade i bivši predsednik Demokratske stranke