Kraj mosta, u šatoru, okuplja se slobodni Beograd. Pored šatora stoji natpis Most ostaje! Tu gde most ostaje, kuva se kafa i čaj, dolaze muzičari, reditelji, pisci, predstavnici političke opozicije. Dolaze znatiželjni i dobronamerni građani. Donose toplu ćebad, toplu hranu, tople reči. Mnogi dolaze da bi se uverili da je uistinu još uvek moguće braniti grad, i odlaze ohrabreni, ostavljajući svoje ime i broj telefona za neko naredno dnevno ili noćno dežurstvo.
Aktivističke patrole vredno prelaze most, javljaju preko viber grupa kad opaze kamione komunalnih službi, saučesnike firme sa dozvolom za ubijanje grada, kako se šunjaju kroz mrak. Ponekad ovi saradnici okupatora i po danu pokušavaju da dopuze, da duž tramvajskih šina iseku zdrave stubove i kablove, a onda beže kao zečevi čim nas vide da dolazimo.
Ne postoji nikakav projekat novog mosta, svi već to znaju. Ne postoji ni projekat rušenja, kamoli projekat gradnje. Režim i njegove firme za podizanje divljih deponija lažu, jer drugim zanatima nisu vični, ponajmanje gradnji mostova. Jedina namera je da se jedan prepoznatljiv i koristan beogradski most sruši i zauvek nestane. Štetočinski i bez ikakvog opravdanja, na stotinak metara od mosta, jer bliže nisu smeli da priđu, presečene su tramvajske instalacije. Bez ikakvog razloga ukinuti su i besmisleno preusmereni tramvaji koji su pola veka spajali Novi i stari Beograd. Nikakve druge namere tu nema sem da se grad obogalji i ponizi.
Na levoj obali Save, između Starog savskog i Brankovog mosta, na mestu gde je, kažu, režim namerio da raskomada most, poput kakvog divljačkog trofeja, nasadi na otetu obalu, zemlja je prevrnuta kao izvađena utroba. Spomenik žrtvama Holokausta stoji okružen raskopanim tlom, kao na ostrvu. Svuda okolo, bageri su preorali park sećanja i neispitane masovne grobnice, okončavši za sva vremena mogućnost suočavanja ovog društva sa jednom od svojih mnogih potisnutih i smuljanih prošlosti. Valjda nas zato svi policajci, šefovi preduzeća, vozači, radnici, koje ovih dana srećemo, tu, na samo stotinjak metara od nekadašnjeg koncentracionog logora, tako lako i glupavo obaveštavaju da oni samo rade svoj posao.
A zato što ne može na most, frustrirani režim napao je Jugoslaviju. Ruše je svirepo kao što su nekad rušili Vukovar i Dubrovnik. Jedno od poslednjih zdanja sa imenom države koju je espeesovsko-radikalski šljam ubijao pre trideset godina. Ne znaju tačno ni kako da je ubiju, nemaju za to znanja, ali opremljeni su pohlepom i glupošću i veruju da im je to dovoljno. Iz Hotela Jugoslavija, upozoravaju stručnjaci, kao u nekom strašnom predskazanju koje se, zapravo, već odavno obistinilo, podići će se otrovni oblak i mnogi će od nas u njemu nestati.
Jedva da je nekoliko sati prošlo kako je predskazanje objavljeno, već je počeo napad na Dobrovićev Generalštab. Jedan režimski kriminal mora se odmah pokriti drugim, jedino tako i kriminal i režim traju, kao i divlje deponije. Bezbednosna služba zadužena za odbranu teritorijalnog integriteta divljih deponija upala je u Republički zavod za zaštitu spomenika. Neko im je dojavio da je ova institucija smogla snage da sroči pismo u kojem zahteva da se jednom spomeniku kulture sačuva status spomenika kulture. Time je, obaveštava nas BIA psihotičnim saopštenjem direktora upamćenog po tome što se praznoj sobi zahvaljuje na pažnji, ugrožena bezbednost čitave države, kao i nacionalni interes da se tik uz zgradu Vlade, uz Republičko javno tužilaštvo, uz vojne zgrade i ministarstva, sagradi luksuzan kupleraj i kockarnica.
Nedavno smo, po drugi put u poslednjih godinu i po dana, stajali na nekom trgu, na nekoj raskrsnici, na nekoj kiši, i slušali imena mrtvih. Pridružila su se ta imena nebrojenim imenima onih koje, kao društvo, tokom decenije srama, posustajanja ljudskosti, degradacije građanske svesti, pa i decenije političke neodgovornosti i oportunizma, nosimo na savesti. Nema odgovornih, nema optuženih, ali uz sve što ne znamo, ipak znamo sve. Znamo ko je odgovoran, znamo ko je profiter i nalogodavac. Ko je dželat i ko je ubica. Sve to znamo već čitavu deceniju koja je iza nas, i te su godine apatije i odustajanja ovom društvu kolektivno utisnule žig sramote. Sramote pred samom činjenicom da režim za koji znamo da ubija, za koji smo znali da, dok ga bude, neće prestati da ubija, još uvek postoji, neokrnjen i nekažnjen.
Alfa-psihopata, nulti pacijent, prenosilac bolesti prljavih i krvavih ruku, šunja se po grobljima i hvali pozitivnim rejtingom. Njegove bizarne kopije, čekajući svoj red da se javno uprljaju krvlju i govnima i odleže plaćenu zatvorsku kaznu, sve odreda progovaraju njegovom mržnjom. Guraju se, imitiraju njegovu neotesanu nadmenost, plaču njegove prostački lažne suze, takmiče se ko će više da liči na vrhovnu hulju.
Neće sada napasti most, rekla mi je tada prijateljica, dok je režim sa železničke stanice u Novom Sadu još uklanjao dokaze o ubistvu.
Napali su ga iste noći.
Napali su ga kukavički, poslavši kroz mrak svoje robove, one što u ime okupatora samo rade svoj posao. One što bi da vrate mine pod most. Ostaće mi zauvek u sećanju lice jednog mladog policajca od stida crvenog kao autobus.
Ali pobegli su, svi su pobegli, čim je pred njih stala Ljubinka, čim je dotrčao Ilija, čim je biciklom doleteo Maks, a sa njima Nebojša, Irena, Šojke, Đorđe, Jelena, Zlatko, Maja, Nevena, Aljoša… Pobegli su robovi režima čim su videli tu silu pred sobom.
Jer to je Beograd, to što je pred njih stalo. Naš Beograd. Most ostaje!
Pitao sam se, koliko čovek treba da je glup , pa da napiše ovakvu brljotinu? Dobro je da si objavio svoj selfi, pa mi je sve jasno.