Počinjem kratkom digresijom – odavno u novinama nema mnogo mesta za tužne životne priče, osim ako ne završe (samo)ubistvom, a i tad se težište pomera ka slikovitošću opisa tragičnog čina. Ljudske priče se gube u statistikama i studijama, nestaju u procentima „po stanovniku“. Tako bi i ova verovatno ostala samo usmeno prepričana, ne i pribeležena, da slučajno nije u vezi sa jednim drugim događajem.
Vest koja je, naime, juče na portalu Novog Magazina imala gotovo tri puta više pregleda od druge najčitanije bila je ona da će Kanada prihvatiti 3.000 imigranata kojima tamo bude ponuđen posao u jednom od 43 zanimanja.
Nazad na temu. Stari, otvrdli, hleb ne meljem u prezle, ali ga ni ne bacam u đubre. Okačim kesu o neko ispupčenje na kontejneru, nije malo onih koji će ga pokupiti. Juče ujutru nisam ni stigao do kante.
“Izvinite, hoćete li da bacite taj hleb? Mogu li ja da ga uzmem?” – ljubazno je pitala.
“Da, mislio sam da ga bacim. Ali, hoćete li da vam kupim svež – zbunilo me je iznenadno pitanje. Starija gospođa, sa dva prazna cegera u rukama, izgledala je kao da je krenula na pijacu. Ali, ko ga nije doživeo, može samo da misli da zna kako izgleda siromaštvo.
“Neka, neka, nemam ja zube za svež. Navikla sam da stari umočim u vodu pa tako jedem. Nije buđav, ništa mu ne fali”
Slučajnost je samo što su se te dve, možda nekima nepovezane životne crtice, dogodile u nekoliko sati razmaka. Ostalo je sve logična stvarnost. Zapravo ni vest o poslovima u Kanadi nije posebno kuriozitetna. Nije Kanada toliko zavodljiva. Isto bi interesovanje izazvala i priča o nekoj drugoj zemlji koja nudi zaposlenje imigrantima i priliku da se pobegne od bezube starosti u kojoj ni otvrdli hleb i voda nisu izvesni
tacno napisana istina.ali niko ne kaze da danas u bolnicama je manja verovatnoca da cete preziveti nego na ratistu.ne verujete ?proverite.
Eh,nismo još totalno otupeli i ako nam vreme i sveopšta situacija ne idu u prilog.I dalje mislim da je prosečan Srbin dobar i duševan čovek,ali kako se boriti protiv apatije i zatupljivanja kad ono malo jada što ima posao grca po vasceli dan pod čizmom novopečenog kapitaliste i “gazde”,a velika većina tumara kroz očaj siromaštva i besposlice.Šta činiti i kako pobeći iz ove agonije.