Sva je prilika da 1. septembar ponovo dočekamo nepripremljeni, bez jedinstvene i razrađene strategije za prilagođavanje vanrednoj pandemijskoj situaciji. Sa strepnjom iščekujemo njen početak, nespremni da se suočimo sa starim problemima i novim okolnostima koje nam je nametnuo kovid. O tome po kom modelu će početi nova školska godina odlučuje Krizni štab u skladu s nejasnim preporukama koje dolaze iz Ministarstva prosvete. Ministarstvo je ove godine potrošilo letnju pauzu prebrojavajući vakcinisane i nevakcinisane učenike i nastavni kadar. Iako je pripremljeno nekoliko modela po kojima će se odvijati nastava u skladu sa razvojem pandemije, još uvek niko nema predstavu na koji način će ti modeli biti implemenitani u praksi. Ako nas je iskustvo u protekle dve godine nečemu naučilo, a mnoge moje kolege se slažu u jednom, a to je da je primena onlajn ili kombinovanog (hibridnog) modela nastave imala efekat na učenje i na postignuća učenika jednak onome kao kada su učenici na raspustu.
Obrazovni sistem se pokazao nefleksibilan i nespreman da se suoči sa izazovima globalne pandemije, dok su nastavnici većim delom bili zbunjeni u nesnalaženju sa oprečnim informacijama, dopisima i instrukcijama koje su dolazile iz Ministarstva. Sprovođenje nastave na daljinu emitovanjem video-lekcija putem RTS-a imalo je smisla jedino na početku pandemije. Nažalost, video-lekcije emitovane putem Javnog servisa pokazale su sve didaktičke slabosti obrazovnog sistema i ogolile sve njegove mane. Didaktički loše osmišljene, a na tradicionalan način realizovane, našle su svoje mesto i naredne godine (uskoro već bivše školske 2020/21).
Potpuno je izostala stručna metodička podrška nastavnicima. Reformisani programi nastave i učenja za osnovne i srednje škole koji se primenjuju već treću godinu nisu doprineli unapređenju nastavnog procesa iz prostog razloga što usled loše organizovanih obuka Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja nastavnici nisu spremni niti adekvatno obučeni za njihovu implementaciju. Iako nova reforma obrazovanja predviđa nastavu usmerenu na ishode tj. šta će učenici znati, moći i umeti po završetku procesa učenja, ZUOV je dodatno zakomplikovao stvari nastavnim planovima za vanredne situacije.
U tim planovima, koji su zbunili nastavnike, navedeni su nazivi nastavnih jedinica koji bi trebalo da budu evidentirani u dnevniku, a ne najvažniji ishodi koje učenici moraju da usvoje po završetku procesa učenja. Obrazovni proces tokom 2020. i 2021. bio je nedovoljno kontrolisan i koordinisan, a zasnovan pre svega na entuzijazmu pojedinih kreativnih nastavnika spremnih da se suoče s problemima i realizuju nemoguće u datim okolnostima. Školsku 2020/21. godinu bi bilo najbolje da što pre zaboravimo i da se pretvaramo da smo svi oboleli od kolektivne amnezije. Mnogi su zlurado komentarisali da su nastavnici dobili ulogu dadilja kako bi roditelji mogli nesmetano da obavljaju svoje radne obaveze. Škola se pretvorila u eksperimentalni poligon u kojem je bilo moguće primeniti sve modele nastave od neposredne do nastave uživo putem veb-aplikacija od kuće u kojima nastavnici menjaju uloge, postaju prvoklasni zabavljači koje mogu slušati i gledati članovi uže i šire porodice.
S velikom zebnjom očekujemo novu školsku 2021/22. godinu jer niko ne može da predvidi razvoj pandemije. Ukoliko učenici ne budu u mogućnosti neposredno da prate nastavu u njenom punom kapacitetu, najbolje će biti da pređemo u stanje masovne hibernacije i sačekamo neka bolja vremena. U tim nekim boljim vremenima očekujemo nove promene koje će zasvetleti na prosvetnom nebu nad Srbijom.
Inicijativu za jedinstvene udžbenike iz tzv. “identitetskih predmeta” (istorija, srpski jezik, geografija) pokrenuo je ministar policije Aleksandar Vulin još u februaru mesecu, a spremno prihvatio predsednik Aleksandar Vučić. Ministru prosvete nije preostalo ništa drugo nego da se saglasi i podrži inicijativu najviših državnih zvaničnika. Državni intervencionizam na polju udžbenika istorije, srpskog jezika i geografije ima za cilj uvođenje jedinstvenog udžbenika za učenike iz Srbije, ali i za učenike iz Republike Srpske. Time se ukida pluralizam na polju izdavanja udžbenika koji je, uprkos kritikama dela javnosti, svakako doveo do poboljšanja kvaliteta udžbenika u Republici Srbiji. Sama ideja da država, tj. državni izdavač Zavod za udžbenike – Beograd izdaje udžbenike za tzv. nacionalne predmete jeste u osnovi loša jer nas vraća u 19. vek, kada je osnovna uloga istoriografije i nastave istorije bila izgradnja nacije, tj. kolektivnog nacionalnog identiteta.
U javnosti se mogu čuti mnogi glasovi koji i dalje smatraju da je izgradnja nacionalnog identiteta primaran zadatak savremene nastave kroz “identitetsku grupu predmeta” iako nije u skladu s važećim sistemskim dokumentima i programima nastave i učenja. Dosad nisam čuo smisleno objašnjenje implementacije “nacionalnog identiteta” putem nastave niti na koji način će novi “državni” udžbenici doprineti razvoju istog. Postavlja se logično pitanje – kroz koje obrazovne ishode će se ostvarivati stepen usvojenosti nacionalnog identiteta, tj. kako će biti moguće izmeriti stepen patriotizma i rodoljublja koji želimo da razvijamo kod učenika?
Kad govorimo o nacionalnom identitetu, pre svega mislimo na srpski nacionalni identitet, zar ne? Znači li to da će učenici pripadnici nacionalnih manjina razvijati svoje, posebne nacionalne identitete ili ne?
Ostalo je još mnogo nepoznanica, ali da bi “identitetski udžbenici” našli svoje mesto u školama, kako je najavljeno od školske 2022. godine, potrebno je još mnogo toga da se uradi kao: promena Zakona o udžbenicima, usklađivanje programa nastave i učenja Srbije i Republike Srpske i dr. Naposletku, potrebno je da neko napiše nove udžbenike, a vreme polako ističe…