U svojim publicističkim knjigama pisala je o postkomunističkim zemljama, ratovima u bivšoj Jugoslaviji, ratnim zločinima, nacionalizmu i feminizmu, dok je u književnim naslovima tretirala žensko telo, bolest, traume… Njen poslednji spisateljski doprinos književnoj ostavštini u Hrvatskoj i regiounu „bez prevoda“, putovanje je kroz sopstvenu prošlost, od mirisa bakine kuhinje, preko prve banane u Italiji, do odbijanja da kuva u svetu koji je to od nje zahtevao.
Ukrasne zidne krpe, tzv. „zidnjaci“, ili „kuvarice“, bili su neposredni povod da se sakupe i dopune priče objavljene u magazinu „El“ i „Magazinu Jutarnjeg lista“, što je rezltiralo knjigom koja se bavi i danas ključnim feminističkim pitanjima. Ukratko, od bakine menze do makrobiotike, porodični obroci menjali su se, ali pitanja o ravnopravnosti ostala su ista. Naslov, možda, dolazi i od čuvenog bestselera „Mrzim da kuvam“ Peg Braken iz 1960, koji autorka pominje, i uvodnom rečenicom iz nje i počinje svoju knjigu: „Priča se da neke žene vole kuhati. Ovo nije knjiga za njih“.
Kakogod, autorka u uvodu navodi da „kad pomnije zagledate ‘zidnjake’ (ružne li riječi?), kako ih zovu, mora vas ganuti koliko je samo ženske muke bilo uloženo da se uvredljive i glupave ‘poučne’ rečenice kao ‘Kuharice manje zbori da ti ručak ne zagori’ i prizori ukrase svim tim vezenim ružama, golubovima, cvjetićima i viticama. Fascinantno je da su, okružene kičastim motivima, na njima bili ispisani tekstovi koji su oblikovali i artikulirali poželjni model žesnkog ponašanja u svega par rečenica. Očito je toliko bilo dovoljno“.
Bilo je dovoljno i Slavenki Drakulić da sebi „organizuje“ neobično, toplo, duhovito i britko putovanje u sopstvenu prošlost, od mirisa primorske bakine i majčine kuhinje, preko odrastanja, patrijarhata i sećana iz kuhinje, do jedinstvene, feminističke knjige o kuvanju. Razgolitivši pritom patrijarhalnu ideologiju skrivenu u svakodnevnim predmetima, porodičnim ritualima i bračnim očekivanjima. Između svekrovih mudrosti, makrobiotičkih eksperimenata i štrudle od jabuka kao vrhunskog kulinarskog trijumfa, Slavenka Drakulić, konačno, postavlja pitanje – mora li ljubav zaista prolaziti kroz želudac?
Knjigu „ukrašavaju“ i duhovit tekst „umesto pogovora“ Rujane Jeger – „Zašto ni ja nisam naučila kuhati“… i poučno štovo „Žene i krpe“, koje se zaklučuje rečenicom „Ove ukrasne krpe koje svjedoče o samoponiženju žena zapravo su jedan od tućžnih artefakata naše mizogine kulture“. Između svega toga ima i „recepata“ i istorije „ženskog pitanja“ u regionu, naročito na onom prostou koji je obuhvatala Jugoslavija. A izdavač, na kraju, tvrdi da se ova knjiga „uživa polako baš poput dobrog ručka koji niste sami skuhali“.