Prva predsednička debata je bila i prošla. „Najgora u istoriji“, ocenjuju mnogi – Bajden je Trampa nazvao „glupim gubitnikom“, dok se Tramp podsmevao njegovim godinama, izdržljivosti, pa čak i umeću igranja golfa. O politikama se razgovaralo malo i nepovezano. Bivši predsednik je ponovo najavio uvođenje protekcionističkih carina od 60 odsto na sve proizvode iz Kine, odnosno 10 odsto na proizvode uvezene iz drugih zemalja, aktuelni je obećao više investicija u infrastrukturu i fiskalnih podsticaja kako bi se podstakao oporavak ekonomije. Tramp je prelazio preko važnih tema poput prava na abortus i imigracije preterujući i govoreći neistine. Međutim, kako se ocenjuje u izveštaju AP, „Tramp je delovao samouvereno, čak i kada nije bio u pravu, a Bajden nesigurno, čak i sa činjenicama na njegovoj strani“. Gubio je tok misli: u jednom trenutku, u pokušaju da objasni nameru oporezivanja najbogatijih (inače tešku temu za partiju koju predstavlja) spustio je pogled na govornicu i promrmljao, „pobedili smo Mediker“ (inače politiku koja se smatra možda i najvažnijim postignućem za Obaminog mandata). Kada se razgovor preneo na teren spoljne politike, napadajući Trampa kako nije ništa uradio povodom Avganistana, Bajden kao da je zaboravio na sav haos povlačenja iz ove zemlje.
A UPAD U KONGRES?
Tramp, na drugoj strani, niti jednim gestom nije prihvatio odgovornost za upad u Kongres 6. januara 2021. Naprotiv, odbio je da se ogradi od napadača, rečima da su osuđeni ljudi za koje će se ispostaviti da su nevini (od 1,400 uhapšenih, osuđeno je 200 ljudi, a čak 850 je priznalo da je krivo za ozbiljne optužbe poput oružane pobune i napada na policajca). Čak je najavio da će tražiti pravdu i osvetu, za one koje su ih osudili i taj trenutak je možda bio i „najmračniji“ u čitavoj debati.
Tramp je, dakle, ostavio bolji utisak – toliko bolji da je, odmah po okončanju debate, dok je predsednik u Kamp Dejvidu sa porodicom razmatrao da li da nastavi dalje, njegov tim proveo vikend ubeđujući najveće donatore demokrata da je Bajden sposoban da iznese još jedan mandat. Za CNN, pitanje koje se „otvorilo“ je suštinsko: utiču li njegove godine na sposobnost obavljanja funkcije predsednika. Nensi Pelosi jeste pozvala da se o Bajdenu „ne sudi na osnovu jedne debate“; ali je u CBS/YouGov anketi čak 72 odsto ispitanika odgovorilo kako sumnja u predsednikove „mentalne i kognitivne sposobnosti“, što je poražavajući rezultat. Sam Bajden je u subotu uveče, navodno, priznao da „nije imao sjajno veče“; ali i obećao da će „nastaviti da se bori“.
Najteži udarac stigao je od uredništva Njujork tajmsa, koje je u uvodniku poručilo predsedniku da „ako i dalje želi da služi svojoj zemlji“, „vreme (je) da se povuče iz trke“. Većina redovnih kolumnista ovog lista, bastiona liberalne, intelektualne a opet etablirane levice u SAD, u anketi odmah nakon debate je dala prednost Trampu na izborima u novembru. Ilon Mask – u svakoj američkoj „čorbi“ mirođija – je šaljivo ustvrdio kako je Bajdenu pošlo za rukom da ujedini demokrate i republikance, budući da ga iz oba tabora pozivaju da napusti trku.
OTKAZ SAVETNICIMA?
Oni blagonakloni smatraju da je predsednik bio pod prevelikim pritiskom, te da su ga savetnici „drilovali“ više nego što je bilo potrebno. Samo da je dobio koji dan da se odmori, kažu, stari vuk bi se ponovo „uključio“ i ostavio daleko bolji utisak. Independent javlja kako se u uskom krugu oko Bajdena sada razmatra mogućnost da se timu savetnika uruči otkaz – ali i to bi bilo priznanje slabosti i pogrešne procene. Na platformi „X“ pojedinci su za glavne krivce proglasili Anitu Dan, višeg savetnika u Beloj kući, i njenog supruga Boba Bauera, ali i šefa Bajdenovog kabineta Rona Klajna. Bauer je proveo čitavu nedelju „glumeći“ Trampa u pripremama za debatu, a Dan prihvatila takvu postavku u kojoj je, prema rečima advokata i pristalice Bajdena Džoa Morgana, Tramp izgledao „normalno“ („uračunljivo“) a Bajden premoreno i opterećen gomilom podataka.
Ključno pitanje koje se sada postavlja, glasi – treba li Bajden da nastavi dalje, odnosno, može li neko da ga zameni. Sama pretpostavka je poražavajuća – Bajdenovi problemi sa koncentracijom i pažnjom nisu od juče (odavno su „viralni“), pa gde je taj tim savetnika bio kada se opredelio da ga pogura ka drugom mandatu? Drugi će reći da je sama priroda američke političke i izborne trke takva da nema povlačenja i odustajanja i da aktuelni predsednik uvek „juri“ drugi mandat, makar i u kolicima.
Dakle, predaja nije opcija, da se poslužimo jednim ovdašnjim sloganom. Donatori, naročito „mali“, koji predstavljaju lokalne zajednice još uvek podržavaju Bajdena. Drugo, odnosno prvo, ko drugi može da pobedi Trampa? Scenariji koji se pojavljuju sve su neverovatniji, pa čak i taj da bi Obama (kome 22. amandman brani da ponovo bude kandidat za predsednika) zameni Kamalu Haris. Nekadašnji predsednik i Bajdenov šef se oglasio porukom da je i sam „imao loših debata“ i da stoji uz Džoa.
Da ne bude sve tako „crno“ po Bajdena, potrudio se sam Tramp. U jednoj od opaski, kritikovao je Bajdenovu administraciju kako je „ubila“ crnce time što je dozvolila da „milioni ljudi pređu granicu“ i da oni sada „uzimaju poslove“ crncima i latinosima. Uobičajen nastup bez preteranog pokrića, ali sa primesom rasizma, ne samo da se mnogima nije dopao, već i faktički nije tačan – ne postoje dokazi da migranti koji stalno pristižu u SAD bilo kome „uzimaju poslove“, ali ovo je česta Trampova tema. Afroamerikanci zato veruju da je Bajden bio bolje pripremljen i da su mu odgovori na pitanja bili jasniji, i nekih 55 odsto smatra da treba da nastavi sa kampanjom. Ono što bi demokrate trebalo da zabrine, međutim, jeste to da ostaje čak 1/3 ispitanika afroameričkog porekla koju ni jedan ni drugi kandidat nisu ubedili u ispravnost politika koje zastupaju.
Zamislimo za trenutak kako bi u onom domenu koji nas najviše interesuje, a to je spoljna politika, moglo izgledati još četiri godine Trampovog predsednikovanja. Kako za Forin polisi piše Hal Brant, „Tramp se dugo žalio na teret koji Vašington nosi u NATO; zapretio je da će „pustiti Ruse da rade „šta god dođavola žele“ evropskim saveznicima koji uživaju zaštitu SAD (upotrebio je izraz freeriders, narodski, voze se za džabe). „Gnuša se“ EU, koju ne vidi kao „vrhunac jedinstva kontinenta“, već kao ekonomskog konkurenta. Kao neliberalni populista, on je ravnodušan – ako ne i potpuno neprijateljski nastrojen – prema liberalnoj demokratiji (demokratijama) evropskog tipa. Zašto bi Amerikanci vodili računa o Evropi, pita se Tramp, kada je „okean između nas“? Vodeći spoljnu politiku kojoj je SAD „na prvom mestu“, on misli na spoljnu politiku u kojoj Sjedinjene Države konačno odbacuju obaveze koje su preuzele od Drugog svetskog rata naovamo. Sam Brant ističe kako potpuno povlačenje iz NATO („koje bi razbesnelo preostale internacionaliste među republikancima“) možda nije realno. Ali s obzirom da se Tramp bori za predsedničku funkciju i njegove pristalice sve više jačaju među republikancima – a pretnja koju Kina predstavlja interesima SAD u Aziji postaje sve ozbiljnija – „vreme je da se ozbiljno shvati mogućnost da bi SAD jednog dana stvarno mogle da napuste Evropu“.
Nešto oprezniju najavu Trampovog novog mandata ponudio je njegov bliski saradnik i jedno vreme savetnik za nacionalnu bezbednost, Robert O’Brajen. Tekst pisan za časopis Forin afers on započinje latinskom si vis pacem, para bellum, odnosno „ako želiš mir, spremaj se za rat“. Teodor Ruzvelt je govorio o potrebi da se „govori tiho i nosi veliki štap“ a Regan citirao Hadrijana tražeći „mir kroz snagu“. O’Brajen navodi Trampova postignuća – Abraham sporazume (Izrael i susedi plus Sudan), sporazum iz Vašingtona (Kosovo-Srbija), posredovanje između Egipta i zalivskih zemalja s jedne i Katara s druge strane, i najzad sporazum sa talibanima koji je predstavljao uvod u konačno povlačenje iz Avganistana. Ujedno je, tvrdi dalje O’Brajen, pazio da ne započinje nove sukobe a jedan – onaj sa Islamskom državom – efektivno okončao likvidacijom njenog lidera Al-Bagdadija. Dalje kaže kako protivnici SAD nisu iskoristili slabost Vašingtona kako bi postizali svoje ciljeve – da Rusija nije pokušala da ponovo napadne Ukrajinu (nakon napada iz 2014.), da Iran nije direktno napa(da)o Izrael, te da je Severna Koreja obustavila testiranja nuklearnog oružja „kombinacijom diplomatije i demonstracije sile“.
NOVI PARTNERI?
Ovo je, naravno, viđenje spoljne politike očima Trampove pristalice i kandidata za visoku funkciju u novoj vlasti, ako do nje dođe. Ali je svejedno zanimljivo videti u narednim rečenicama šta O’Brajen predviđa u Trampovom drugom mandatu. Pre svega poručuje kako „Amerika na prvom mestu ne znači samo Amerika“; da je itekako svestan da su mu potrebni i drugi i da su zapravo savezništva sa nizom zemalja – Japanom, Izraelom, zemljama Zaliva – ojačali za njegovog vakta. Zapravo, „Trampova spoljna i trgovinska politika mogu se … shvatiti kao reakcija na nedostatke neoliberalnog internacionalizma, ili globalizma, kako se praktikovalo od ranih 1990-ih do 2017. … Tramp je shvatio da ’slobodna trgovina’ u praksi znači… strane vlade koje su koristile visoke carine, barijere u trgovini i krađu intelektualne svojine kako bi naštetile ekonomskim i bezbednosnim interesima SAD“. Ozbiljne optužbe. Tramp ideal – ako je to zaista tako, a ne samo interpretacija O’Brajena – vidi u predsedniku Endruu Džeksonu, koji je bio „fokusiran i snažan“, ali znao kada da se zaustavi. Bio bi to, dakle, realizam sa primesom Džeksona.
Naredne rečenice kazuju da možda i nije tako. Vašington bi morao da „odvoji“ svoju ekonomiju od Kine (koristi se izraz „decouple“); više da se okrene saveznicima (pored tradicionalno Australije i Japana, misli i na Filipine) i mogućim saveznicima (misleći ovde na Vijetnam i Indoneziju) na Pacifiku; sa kojima bi realizovao vojne vežbe, snabdeo ih naoružanjem, ubedio da uvećaju izdvajanja za odbranu.
O’Brajen prepoznaje osovinu Peking-Moskva-Teheran u nastajanju. Ako negde i izbije rat, odnosno intervencija Amerike, čini se da je Iran najrealniji protivnik. Poziva se na „maksimalan pritisak“ na režim za koji O’Brajen veruje da je glavni faktor nestabilnosti u širem regionu. Bajdenov savetnik nepokolebljivo podržava Izrael; do mira na prostoru Palestine došlo bi se, čini se, saradnjom svih osim samih Palestinaca. Što se tiče Rusije, tu bi se podrška Ukrajini nastavila još većim intenzitetom; Kijev bi dobio sva oružja koja su mu potrebna, ali bi se ujedno ostavio prostor za diplomatiju da deluje – što jeste razlika u odnosu na aktuelnu administraciju.
Očekuje nas, dakle, poplava tekstova posvećenih tome kako bi Trampov drugi mandat mogao da izgleda. Ako je prvi mandat ovog specifičnog političara predstavljao iznenađenje, za drugi bi to teško moglo da se kaže. Republikanska stranka mu je lojalna (u toj meri da određuje ko će napredovati, a ko ne); društvo u SAD polarizovano taman koliko je potrebno (idealno za „lov u mutnom“ koji moderni populisti tako vole); a svet, pa recimo drugačiji – kao što smo više puta konstatovali, dok jedan poredak kleca i možda nestaje, nešto drugo što bi ga zamenilo još uvek nije nastalo. Pred nama su četiri uzbudljiva (ili mučna, kako kome) meseca.