Kada ovih dana pratimo vesti, stiče se utisak da je dijalog o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, koji je sa skepsom najavljivan i kiselo komentarisan, temeljno zalutao. A život se odvija mimo njega. Kao da su sporazumi i njihovi aneksi definisali okvir, dolazeći negde izvan terena, postigli neke potrebne i korisne rezultate, a onda se pretvorili u neproduktivne briselske čajanke, tek da dijalog ne nestane sa ekrana. Budući da je napredak u pregovorima ušao u pregovarački okvir EU sa Srbijom za poglavlje 35, a uslov je i za evropski put Kosova, koje pregovore još nije otvorilo i mada je taj napredak, pored drugih uslova, pretpostavka da se dobiju sredstva iz Novog plana rasta za Zapadni Balkan, koji je lansiran u novembru prošle godine najavljujući dodatnih šest milijardi evra donacija i zajmova za region, iščekujemo da vidimo koliko će se navedene mere sprovoditi.
Da li će Srbija i Kosovo dobiti prvu najavljenu tranšu sredstava koja se polugodišnje dodeljuju i da li će Srbija otvoriti novi klaster 3 (Konkurentnost i inkluzivni rast), u okviru koga pored pet već otvorenih poglavlja treba otvoriti još tri, što se najavljuje za kraj upravo započetog polugođa tokom koga Mađarska predsedava Evropskom unijom.
Kako se zadate obaveze i očekivanja reflektuju na terenu? Kosovo zaokružuje svoju državnost još jednom važnom merom – izbacujući dinar kao monetu za plaćanja na svojoj teritoriji. Prethodno je Srbija učinila korak unazad ohrabrujući Srbe da se povuku iz kosovskih institucija, što se završilo nasilnim sukobom sa vojnicima KFOR-a, a potom i oružanom akcijom teško naoružane grupe Srba sa kosovskom policijom u Banjskoj, sa nejasnim ciljem, četvoro poginulih i za sada nikakvim konkretnim posledicama. A zatim je usledio bojkot referenduma o izborima u četiri opštine na severu Kosova, koji je izbore trebalo da omogući, a koji je opet iskorišćen kao predmet opšteg nadmudrivanja.
Najnovija reakcija na organizovano i sistematsko delovanje kosovskih vlasti na severu Kosova su plakati što su poslednjeg dana juna osvanuli na severu Kosova sa likom predsednika Srbije Aleksandra Vučića uz poruku „Vrhovni komandante, čekamo te“. Analitičari nude tri scenarija: akcija inspirisana iz Beograda, akcija lokalnih ekstremista, ili ruganje predsedniku Srbije i srpskoj politici na severu Kosova koji su lokalno stanovništvo ostavili na cedilu.
STRATEGIJA PREZIRA
Da li postoji slučajna ili svesna sinhronizacija raznih sekvenci u dijalogu i u promeni stanja na terenu? Veze između dve etničke zajednice su sve tanje i opšta atmosfera sve napetija. Dvema ključnim interesnim grupama koje su radile na približavanju dveju strana – onima koji se bave biznisom i organizacijama civilnog društva, presecaju se i poslednje mogućnosti da otvoreno i u dobroj nameri međusobno sarađuju. O tome govori upravo zabranjeni kulturni festival Mirdita, dobar dan, koji je trebalo da se jedanaesti put održi u Beogradu. Mladi ljudi, pisci, glumci, novinari sa obe strane, trebalo je da komuniciraju i druže se u Beogradu. Srpske vlasti su od prethodne podrške došle do strategije „prezira“ i onemogućavanja, kako to kaže premijer, a odlučno su zagovarali i gradonačelnik, neki bivši i aktuelni opozicionari i opasne ultradesničarske grupe koje su blokirale ulaz na festival. I gle koincidencije, za te i druge ekstremističke grupe se ovih dana pojavljuje informacija da su finansirane iz državnog budžeta.
I kao da se pred našim očima odigrava igrokaz sa više učesnika. Pre tačno godinu dana, Evropska Unija je uvela sankcije Kosovu zbog „nepreduzimanja koraka u cilju deeskalacije situacije na severu“. Privremeno je obustavljen rad u radnim telima u okviru Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, kosovski predstavnici nisu bili pozivani na sastanke na visokom nivou koje su organizovale EU institucije, a bilateralne posete su obustavljene, osim onih koje su usmerene na rešavanje krize na severu Kosova.
Obustavljena je i dodela sredstava za Kosovo u okviru IPA 2024, kao i za investicione projekte podnete Investicionom okviru za zapadni Balkan. No, nakon uspešnog uvođenja evra kao jedinog sredstva plaćanja na čitavoj teritoriji Kosova, za koje vreme su manje-više utihnuli i proredili se zahtevi za isporučivanje i kažnjavanje srpskih učesnika u akciji Banjska, a povećali se pritisci kosovske policije i pravosuđa, kao i individualni napadi na srpsko stanovništvo, razmatra se ukidanje istih sankcija. Na bazičnom nivou se ne vidi logika, no u šahovskim obrtima na višem nivou logike uvek ima. Dok Srbija udara u talambase srpskog sveta i maše gde god stigne srpskim zastavama, ili se njeni čelnici kao neki vračevi u njih ritualno umotavaju, prolaze vozovi, a Kosovo konsoliduje svoju državnost.
VISOKA CENA
Cena toga je opšta nesigurnost Srba na Kosovu, osujećivanje normalne komunikacije i saradnje Srba i Albanaca u rešavanju životnih problema ili u građenju nekih boljih osnova za budućnost, onemogućeno snabdevanje srpskom robom za široku potrošnju na koju su navikli i Srbi i Albanci i koja je uglavnom jeftinija od robe drugog porekla, masovni šverc te iste robe koji je poskupljuje, opstrukcija delovanja brojnih regionalnih aranžmana, a pre svega CEFTA pravila, kočnice u sprovođenju određenih aspekata Zajedničkog regionalnog tržišta i najzad, i ne najmanje važno, usporavanje procesa evropskih integracija u čitavom regionu.
U tom kontekstu treba gledati i Otvoreni Balkan, kao pokušaj zaobilaženja ekonomskih barijera u delu regiona gde ih nema i nema izgleda da se pojave. Moglo bi se reći, jedan konstruktivni pokušaj, kome mnogi pripisuju zadnje namere. Ali imamo i naličje u reakcijama, kao što je već pomenuta zabrana festivala Mirdita, dobar dan, gde se na malom prostoru slobode demonstrira sila, razjaruje stanovništvo nezadovoljno iz raznih razloga i sa različitim očekivanjima vezanim za položaj Srba i opštim stanjem na Kosovu, ali i stanjem u Srbiji.
U carskoj Rusiji su takve akcije visokog intenziteta prema najslabijima i drugačijima, u kojima se praznilo opasno nezadovoljstvo stanovništva onima koji vladaju, nazivali pogrom, a u nacističkoj Nemačkoj je bio na delu otvoreni genocid/holokaust prema jevrejskom stanovništvu i progon i likvidacija drugačije mislećih. U takvoj atmosferi, ako takvu politiku ne prihvatate, odbijate i borite protiv nje, u Srbiji najmanje što možete dobiti su pretnje smrću ili pola svinjske glave dopremljene poštom. Za sada, nemamo još logore, ali se grade stadioni, kao u Čileu. Jeftinije je održavanje. A atmosfera sistemskog, kao i svakodnevnog uličnog nasilja buja. Ako vam se ne sviđa, ako se bojite, granice su otvorene.