Zahvaljujući tehnici vlasti Srpske napredne stranke, oličenoj u njenom predsedniku, da popunjava sve institucije svojim partijskim kadrovima koji nemaju znanja i iskustva da obavljaju poslove, većina od njih sa sumnjivim diplomama, a veliki broj i bez ikakvih formalnih kompetencija dovelo nas je u situaciju da ne postoji više nikakav autoritet, već svako radi šta hoće i kako hoće, što nas polako uvodi u anarhiji u kojoj cveta korupcija.
Sluđivanje ljudi kontradiktornim informacijama, buka koja dolazi sa svih medija je u stvari mulj u kome se ne može razaznati šta je istina, a šta laž. Svako je pozvan da se bavi bilo kojim pitanjima bez obzira da li zaista zna nešto o tome. Pojedini menadžeri velikih preduzeća, koja su u gubitku, poslanici vladajuće stranke, lokalni funkcioneri, doktori, profesori, ministri, tužioci, sudije, radnici, lažna udruženja građana, paramediji, odnosno propagandni servisi su poluge vladajuće stranke koje imaju zadatak da pokriju svaku na argumentima zasnovanu kritiku i da omalovaže svaki autoritet.
Jedna od tehnika vlasti je deprofesionalizacija koja predstavlja nepoštovanje principa profesije, što dovodi do nepoverenja u svaku struku, tako da društvo u nedostatku pojedinaca odgovornih prema javnom interesu, nema više kome da veruje. Samozvani stručnjaci, kojima razni mediji, i društvene mreže naročito, daju prostora, inflacija kadrova u određenim oblastima, fakulteti sa niskim kriterijumima i kupovina diploma su već ugrozili profesije i ozbiljno zarazili društvo u celini.
Slobodno možemo reći da se nalazimo na tački urušenosti sa koje više ne možemo da se vratimo zbog potpunog srozavanja autoriteta u svim oblastima što nas je dovelo u situaciju da kada želimo da dobijemo uslugu stručnog lica, usled potpune društvene shizofrenije u kojoj više ne možemo razlučiti ko je profesionalan, a ko ne, postoji velika verovatnoća da nam tu uslugu pruži neko ko je neškolovan, neprofesionalan ili samo priučen, i bez ikakvih etičkih skrupula.
Većina medija u Srbiji, umesto da imaju odgovornost prema javnom interesu, postali su mesta promocije i angažovanja ljudi bez kvalifikacija i naročito bez etičkih skrupula, i služe samo vladajućem režimu kao sredstvo propagande. Čitava vojska nazovi novinara, voditelja, PR i marketing stručnjaka, istraživača javnog mnjenja i političkih analitičara relativizatora, podržava režim od koga dobija privilegije i novčanu korist.
Štaviše, režim ima težnju da postavlja na značajna mesta, u medijima čiji je vlasnik ili suvlasnik, ljude bez formalnih i ikakvih drugih kvalifikacija na upravne ili izvršne pozicije, što predstavlja nezakonito zapošljavanje. Najočigledniji je primer Upravni odbor RTS, gde se uprkos neophodnim zakonskim kvalifikacijama, zakon krši i angažuju se ljudi bez stečenog formalnog stručnog znanja. Oko toga medijska udruženja ne vode konstantnu kampanju, kao da ih to ne interesuje.
Tako je u svim oblastima, nepoštovanje principa profesije kreira nepoverenje u tu struku i režim to koristi u dogovoru sa ekonomskim kriminalnim interesnim grupama. Na udaru su urbanističke celine u svim gradovima, zbog investitora koji grade objekte po nakaradnim urbanističkim planovima koji su usvojeni na republičkom i lokalnom nivou.
Na udaru su nezavisne demokratske institucije, jer funkcionišu od slučaja do slučaja, sudstvo koje selektivno deli pravdu, i tužilaštvo koje ćuti na očigledne zakonske prekršaje i krivična dela. Prenošenje nadležnosti iz državnog u privatni sektor, koje samo po sebi ima smisla, se izrodilo u stvaranje oligarhijskih klastera za brzo bogaćenje – notari, izvršitelji, privatne škole i fakulteti, privatne zdravstvene ustanove i slično.
OBESMIŠLJAVANJE
Kao u bilo kojoj grupnoj sportskoj igri, tehnika režima je da svojim «stručnim» ljudima, paralelnim organizacijama i nametnutim predstavnicima institucija obesmisli svaku reakciju javnosti i relativizuje pre svega struku, reakcije građana i opozicionih stranaka.
Bizarnih primera je sve više, kad god se neko stručan izjasni o nečemu – projektu, politici, zakonskom predlogu, odmah se javlja njegov pandan, podržavalac vlasti koji to obesmišljava ne argumentima nego bukom. Da li su za brze pruge u Srbiji potrebni vozovi koji idu 160 kilometara na sat ili preko dvesta? Koji infrastrukturni projekti su opravdani, da li metro u Beogradu treba da se kreće linijom koju predlaže SNS ili neka druga stranka? Da li je trebalo izmestiti železničku stanicu? Da li uvođenje biometrijskog nadzora ima bilo kakvo opravdanje u nekoj studiji? Da li se budžetski novac troši racionalno? Da li mi imamo slobodno tržište ili monopole?
Kome verovati, stručnjacima vlasti koja gura sve na silu, čak i projekte koji su opravdani ili opozicionim stručnjacima koji su protiv svega što radi vlast bez ikakvog kriterijuma opravdanosti? Ili nekom trećem, nezavisnom stručnjaku, koji medijski nije interesantan, jer nije ekstremista koji podržava jednu ili drugu stvar?
Da li strukovna udruženja imaju kapacitet da nešto kažu, ili su prožeta partijskim interesima pa ne žele da se zameraju? Da li su komore toliko birokratizovane da su se rukovodioci odrodili od svojih kolega običnih članova, pa uglavnom ćute?
Da li je većina potkupljena u tolikoj meri, da ne može ništa više da se kredibilno izjavi. Ćute za sinekure i honorare?
TEHNOLOŠKI DOPRINOS
Kao preporučen, tehnološki napredak u vidu društvenih mreža i drugih kanala komunikacije, je izgleda najviše pogodovao šarlatanima, prodavačima šećerne vodice, teoretičarima zavere, ravnozemljašima i psihički poremećenim osobama koje šire nesmetano svoje ideje lažno se predstavljajući, i školovani i neškolovani, dodatno zaluđujući ljude da više ni u šta nisu sigurni. To je maltene bonus na propagandu vlasti i informacionu buku od koje „boli mozak“.
Sve to služi jednom cilju, da predsednik vladajuće stranke bude jedini autoritet, koji deluje izuzetno nervozno u poslednje vreme i koji kalkuliše šta da uradi kako bi produžio vlast i kako ne bi morao da je deli sa bilo kim. Tehnologija ove vlasti je jednostavna, sve obesmisliti, svaki autoritet potkopati i jačati onaj koji ima pristup svim važnim medijima i koji sluđuje ljude skoro svakodnevno višesatnim tiradama o onome na šta fokus grupe i istraživanja javnog mnjenja ukazuju da je problematično.
A problema je sve više. Oni prevazilaze snagu centra moći da sve kontroliše i počinju da deluju izolovano, u sopstvenom interesu, u sukobima koji su za sada nevidljivi, zbog potpune kontrole medijskog prostora, ali sveprisutni, naročito na lokalnom nivou, i koji nagrizaju samu vladajuću stranku, a opet društvo još više.
A za kraj, od deprofesionalizacije ne pati samo vladajuća stranka, nego i pretendenti na vlast, jer često u svom ekstremizmu zaboravljaju na argumente, logiku i javni interes.
Autor je doktor političkih nauka, psiholog, predsednik Pokreta 2035