Političkoj trci u Nemačkoj je poluvreme. Krajem septembra će se navršiti dve godine od poslednjih izbora, još dve godine ostaju do sledećih. Međutim, stvari ne izgledaju dobro ni za nemačku ekonomiju, ni za nemačku demokratiju, ni za vladajuću koaliciju kojoj se krize dešavaju ne njenom krivicom, ali koje ona ne ume da reši. „Semafor“ koalicija je sastavljena od čak tri partije, predvodi je socijaldemokratski kancelar Olaf Šolc, a u njoj su još Zeleni i liberali. Ova dva koaliciona partnera socijaldemokrata imaju gotovo oko svega dijametralno suprotne pozicije, uslovljene njihovim suprotstavljenim ideologijama. Dok Zeleni žele državno ulaganje i subvencionisanje u brzu i skupu energetsku transformaciju i prelazak na solarnu i eolsku energiju, te ograničenja potrošnje fosilnih goriva kroz zakonske mere, liberali žele nemešanje države u privatno poslovanje i konzumiranje i nadasve, minimalni budžetski deficit. Liberali su u stanju da blokiraju svaki potez Zelenih jer njihov partijski lider, Kristijan Lindner, kao ministar finansija drži kesu s državnim novcem. Dalje, 2009. je u nemački ustav uneta odredba o „kočnici dugova“, odnosno na ustavnom nivou je vladama Savezne republike zabranjeno da imaju budžetski deficit veći od 0.35 odsto BDP-a, i zabranjeno je da državni dug pređe 60 odsto godišnjeg BDP-a. Ova odredba je bazirana na Mastriškom ugovoru EU, pisanom u jednoj davno prošloj eri ranih 1990-tih. Većina zemalja EU se više ne pridržava ovih doktrina monetarizma, rođenih iz trauma inflacije 1970-tih. Francuski dug iznosi 112 procenata BDP-a, Italije 145, a Austrije 77odsto. Skupno, dug članica EU iznosi 84 odsto njenog BDP-a i moraće još da raste, jer oporavak od kovida-19 i dalje traje, kao i inflacija i energetska kriza izazvana ratom u Ukrajini, kao i taj rat i podrška koju Zapad pruža Ukrajini. A novi izazovi tek dolaze.
INSTINK ZA ŠTEDNJOM
Treći faktor zbog kojih su liberali u Nemačkoj u stanju da blokiraju iole levičarske odnosno intervencionističke inicijative svojih koalicionih partnera jeste to što je kancelar Olaf Šolc, iako socijaldemokrata po partijskoj knjižici, zapravo i sâm fiskalni konzervativac kao i Lindner, i što ima sve razumevanje za svog liberalnog partnera. Prethodni ministar finansija je upravo i bio Šolc, i on, kao hanzeatski Nemac sa severa, sa Lindnerom deli instinkt za štednjom, uprkos stavu svoje partije. Takođe je štur na rečima i mrski su mu javni nastupi. Kad god bi Zeleni i liberali krenuli da se svađaju u javnosti, on ih ne bi sprečavao niti mirio, niti se oglašavao. A svađe bi se nastavile dok se konačno Šolc ne bi priklonio jednoj strani, što su u velikoj većini slučajeva bili liberali. Čitaoci NM su imali priliku da prate brojne od ovih razmirica.
Zeleni, predvođeni ministrom za ekonomiju i zaštitu klime, Robertom Habekom, su gutali i pristajali na kompromise zarad viših ciljeva, ali u junu se jedna zelena ministarka otela kontroli. Ministarka za porodicu, Liza Paus, je objavila nacrt izmena dečijeg dodatka koji se liberalima nije svideo i koji su oni kritikovali. Paus je predvidela da roditelji koji zarađuju iznad 150.000 evra godišnje više nemaju prava na njega, a upravo takvi su glasačko telo liberala. Zatim je predvidela uvođenje osnovnog dečijeg prihoda, koji bi jednim zamenio mnoštvo različitih dodataka za decu. Za birokratsko pojednostavljenje za koje je najavila da će trebati 12 milijardi evra godišnje od 2025. Lindner je rezervisao šest puta manji iznos. Ministarki Paus je bilo dosta konstruktivnih ustupaka i kompromisa. Kada je Lindner izložio svoj plan o snižavanju poreza za privatne kompanije, Paus je na sastanku vlade rekla da stavlja veto na njega. I sâm ministar Habek je bio zatečen ovakvim istupanjem svoje partijske koleginice. Delovalo je da se Zeleni bune protiv kompromisa svojih lidera i da su rešili da primene taktiku liberala – ucenjuj i trguj svojim pristankom, čak i kad se radi o stvarima van tvog resora. Šta se tačno desilo nije sasvim jasno, jer je Pausova smanjila svoj zahtev na sedam milijardi, a Lindner je onda rekao da je konačan dogovor pao na 2.4 milijarde, i dodao je da je to poslednja socijalna reforma ove vlade. Pausova i njene partijske kolege su izjavili da je to uspeh, mada nije jasno kako. Ono što jeste bilo jasno je koliko se Zeleni i liberali ne trpe i koliko socijaldemokrati ne igraju nikakvu ulogu, iako su najveći član koalicije.
RECESIJA
Nije prošlo ni par dana od tog kompromisa, a novo razilaženje se već desilo. Nemačku je spopala panika od ekonomske recesije. Nakon dva kvartala, predviđa se da će se nemačka ekonomija smanjiti za 0.3 odsto do kraja godine. Na pitanja zašto se recesija dešava i kako podstaknuti rast, koalicioni partneri imaju različite odgovore. Liberali bi da smanjuju poreze i ukidaju propise, Zeleni bi da subvencionišu cenu struje za mala i srednja preduzeća, ali i istovremeno ubrzaju izgradnju eolskih i solarnih elektrana u Nemačkoj. Struja u Nemačkoj je među skupljima u EU i mnoga preduzeća žele da prebace svoje proizvodne kapacitete u zemlje poput Španije i Francuske gde je struja jeftinija. U Francuskoj je jeftinija zbog nuklearnih centrala koje snabdevaju zemlju sa 70 odsto struje. Španiji dobija između 50 i 60 odsto svoje struje iz vetra, sunca, vode, i još 20 odsto iz atoma. U Portugaliji, 70 procenata struje dolazi iz obnovljivih izvora. Ove zemlje su odmakle u energetskoj tranziciji i sada mogu da ubiru plodove svog uspeha – jeftina struja ih čini privlačnim za proizvodnju. A nemačkom ekonomskom modelu je nestalo tla pod nogama kada mu je Rusija pre godinu dana obustavila isporuke gasa. Podsetimo, ruski gas je bio izuzet od sankcija EU, koje su obuhvatile naftu. Rusija je bila ta koja je odlučila da obustavi dotok. Da je Nemačka bila posvećena energetskoj tranziciji na delima umesto na rečima, i ona bi imala jeftinu cenu energije kao Španija ili Švedska. Na sve ovo, glavnom proizvodu Nemačke, automobilima, nestaje najveće tržište – Kina.
Probuđeni iz udobnog sna, Folksvagen i ostali su ove godine pretrpeli pad proizvodnje od 3.5 odsto, jer su kinesko tržište preuzeli kineski proizvođači elektro-automobila koji su istisli sve nemačke brendove izuzev Folksvagena sa tržišta. Kada nepoznati brendovi poput Čangana ili Đilija budu krenuli da izvoze, Nemci neće imati čime da pruže otpor. Suša prodaje predstoji, a 3.5 odsto ove godine je tek početak oseke.
ZATRPAVANJE PROBLEMA
Sve ove loše vesti, kao i svađe između Zelenih i liberala ne čine dobro koaliciji. Po anketama, skupa bi tri članice koalicije ubrale tek malo više od trećine glasova na izborima. Konzervativna Hrišćansko-demokratska unija, iako sa svojim problemima je gotovo na 30 odsto, a uzlet je doživela ekstremno desničarska „Alternativa za Nemačku“ (AfD). U anketama je izjednačena sa Šolcovom Socijaldemokratskom partijom (SPD) na 20 odsto. Ogromna sramota za kancelara, da tropreg kojem je kočijaš tako nisko padne, a poluvreme je tu i ne nazire se da je naučio nešto novo ne bi li popravio držanje koalicije. Štaviše, sopstveni konj mu otkazuje poslušnost.
Da bi nekako pomogli industriji i sprečili njeno izmeštanje u zemlje sa jeftinijom strujom, Zeleni, koji kontrolišu resor industrije, su predložili da se cena struje subvencioniše dok se ne izgrade postrojenja koja bi proizvodila jeftinu energiju iz sunca i vetra. Liberalima su i državne subvencije i državne investicije jeres, kao i kancelaru Šolcu. No, ne i socijlademokratama. Na sastanku iza zatvorenih vrata u Visbadenu, poslanici i srednji nivo SPD-a su se sastali i rešili da pruže podršku ideji subvencionisane struje za industriju. Šolc je odbacio tu ideju kao „besmislicu koja bi se finansirala zaduženjem.“ Kada su novinari pitali Matijasa Mirša, zamenika lidera poslaničke frakcije SPD-a u Bundestagu o kancelarovom odbijanju subvencija, odgovorio je: „Ubedićemo ga.“ Nečuveni izazov kancelaru i verovatno ne poslednji. Jer iako je poluvreme velikoj trci na saveznom nivou, u saveznim pokrajinama Hesenu i Bavarskoj su izbori za pokrajinske parlamente za mesec dana. Na lokalu, predstavnici SPD-a nalaze da svi njihovi napori i uspesi ne vrede, ankete im predviđaju jedva 20 odsto, jer birači njih i ne vide od Šolca i slabosti SDP-a u koaliciji. Na tribinama i skupovima po Hesenu se i generalni sekretar i šefovi poslaničkih klubova i ko-predsedavajući partije izlažu često neprijatnim pitanjima i zamerkama birača i članova stranke. U Hesenu su pitanja postala vrlo neprijatna i predznak su nevolja za Šolca. Socijaldemokratski poslanici u Bundestagu, premijeri moćnih pokrajina Donje Saksonije i Severne Rajne-Vestfalije su se usprotivili Šolcu, a moćna omladina stranke, Juzos, je pitala javno dokle će kancelar da sprovodi agendu liberala. Bude li SPD pretrpeo poraz u Hesenu, Šolc će se suočiti sa pobunom u svojim redovima koja će se proširiti i na ideološki blisko levo krilo Zelenih.
Kancelarovo rešenje je zatrpavanje problema. Pozvao je Habeka i Lindnera na sastanak iza zatvorenih vrata (na nemačkom: klauzura), da rasprave sve nesporazume i izađu složni pred kamere gde će reći da su se složili, tikajući jedan drugog. Dragi Olaf, dragi Kristijan, dragi Robert. Ali vera u trobojnu koaliciju je na prilično niskim granama. Nemačkoj su potrebni novi pristupi, za koje je pitanje da li je spremna. I potreban joj je kancelar koji je ekstrovertan, koji pobuđuje samouverenost, i sposoban je da svojom komunikacijom to pretoči u narodno poverenje. A Šolc na pola trke više ne deluje kao sposoban ni za jednu od tih velikih stvari. U 2020-im je potrebno znati s ljudima i idejama, ne kako balansirati brojke i račune. Nemačka, uhvaćena u zamku svog uspeha iz 20. veka zaostaje u svim oblastima tehnologije. Stanovništvo čija je prosečna starost skoro 45 godina, šokirano naglim negativnim promenama, se okreće ka demagozima koji nude radikalna rešenja koja se već čula pre sto godina.