Piše: Novica Milić
Na prvi pogled postupci prema zarazi virusom SARS-CoV-2 sasvim su haotični, u svetu, a naročito kod nas. Uvode se različite mere, u različita vremena, na različite načine. Čas se deluje tzv. zatvaranjem (lockdown), kad se ograničavaju kontakti ljudi, njihovo kretanje, načini života, rada i ponašanja; negde se insistira na merama fizičke distance, maskama za disajne organe, na higijeni; postoji tzv. kovid-propusnice preko kojih se upravlja pristupom grupnim boravcima, kolektivnim događajima, radnim prostorima; preporučuje, zagovora ili čak nalaže masovno vakcinisanje. Zatvaraju se i otvaraju granice, manevriše između uslova javnog zdravlja i potreba ekonomije. Prate se statistike broja zaraženih, hospitalizovanih, preminulih. Ove različite tehnike borbe protiv korone negde imaju uspeh u ograničavanju zaraze, a negde dovode do otpora, pa i pobune određenih delova stanovništva.
Haotična situacija koja traje već više od godinu i po dana, a sva je prilika da će još toliko trajati, postaje preglednija iz jedne sheme vlasti koju je svojevremeno, još pre oko pola veka, na predavanjima na Kolež d’ Fransu predložio francuski mislilac Mišel Fuko (1926-1984). Reč je o tehnikama vladanja koje su se smenjivale u istoriji, ponekad su bile i simultane, a koje je Fuko nazvao vlast suverenosti, tehnika disciplinovanja i delovanje putem biomoći.
SUVERENOST: Suverenost je klasični model vladanja, najčešće monarhijski. Suverenost je novolatinski izraz, dolazi od superanus (najveći), za najvišu instancu moći. U starija vremena ta najviša tačka je božanska moć, koju na zemlji zastupa vladar u liku kralja. U novija vremena to je vrh države. Iako moderna vremena često brbljaju da su “nosioci” suverenosti građani, ova formula ima više deklaracionu nego stvarnu snagu. Da bi građani, makar kao “nosioci”, bili suvereni, potrebni su brojni mehanizmi za praktikovanje takve moći, odnosno mehanizmi reprezentovanja preko zakonodavne vlasti parlamenta, izvršne vlasti vlade, pravosudne vlasti itd., tako da stvarnu i najveću moć, odnosno vlast drži instanca koja se i zove država.
Kako se država – koja je samo iz ugla podanika jedna, a u stvarnosti je uvek u množini: ne postoji Država, postoje samo države – odnosi prema koroni? Korona je proglašena pandemijom, planetarnom zarazom, ali pošto ne postoji planetarna država, svaka država prema pandemiji ipak postupa kao prema epidemiji, što će reći lokalnoj zarazi. Pa je tako vlasna da na svojoj teritoriji postupa shodno svojoj volji. Kako je država ta koja kontroliše granice, suverena vlast može da ih zatvara i otvara, kao što može unutar sebe da na ljudima primenjuje razne mere, koje su takođe mere zatvaranja.
Obično se suverenost karakteriše, preko česte definicije države od strane Vebera, kao “monopol legitimne sile”. Jer, država zaista raspolaže silom – u vidu vojske i policije – koja se smatra ozakonjenom, pa je u tom značenju njen monopolista. Ali se za suverenu takođe smatra ona vlast koja može da uvede vanredno stanje, čime se u većoj ili manjoj meri suspenduje redovni pravni, pa i ustavni poredak. A najoštrije i najodlučnije određenje suverenosti jeste ono po kojem je to moć da se odlučuje o životu i smrti. Takva je bila klasična suverenost, a takva je i svaka suverenost ukoliko poseže za svojim krajnjim sredstvom.
Nakon što se obznanilo prisustvo koronavirusa, Srbija je posegla za ovim modelom vlasti. Inspirisan kineskim postupcima, a ljubitelj čvrstorukaša, Vučić je naredio veliko zatvaranje, uveo vanredno stanje, suspendovao Ustav (naložio obustavu sednica Skupštine). Postavljajući sebe kao najvišu direktnu moć, građanima, koji su čak i po Ustavu Republike Srbije “nosioci suverenosti”, ostavljeno je da se piškaju s tim “nošenjem”. Stariji od 65 godina nisu smeli da privire iz stanova, kasnije im je dopušteno da se u neko gluvo doba noći, pre zore, nekako snabdevaju, zaveden je, prvi put nakon nacista, policijski čas, ljudi su hvatani po ulicama, proradila je varijanta prekršajnog prekog suda putem Skajpa, nalagane su tzv. samoizolacije. Bio je to tzv. prvi talas, od marta do juna 2020. Srpski superanus je javno demonstrirao svoju isključivu vlast televizijskim podelama respiratora i ispostavom tzv. Kriznog štaba, mešavinom Vladinih visokih činovnika i sebi lojalnih stručnjaka, telom koje nema osnovu u zakonima već u volji vlasti. Suspenziju Ustava, po kojem se mogla jedino uvesti tzv. vanredna situacija, kad ministarstvo zdravlja preuzima nadzor nad epidemijom i u tome sluša zdravstvene eksperte, biće kasnije aminovana od evet-efendija iz inače poltronskog Ustavnog suda koji se, jednostavno rečeno, proglasio nenadležnim za ono o čemu je jedino on nadležan da odlučuje: o ustavnosti i zakonitosti postupaka države. (Pisali smo o tome svojevremeno upravo u Novom magazinu.)
DISCIPLINSKA VLAST: Suverenistički model je trajao tokom pomenutog proleća, u vreme kad je dnevna statistika navodila oko stotinjak zaraženih. Država je kao suveren prekinula ove postupke zatvaranja i progona kako bi vlast obnovila svoju suverenost na izborima pred leto iste godine. Kad je nastupio tzv. drugi talas korone, s hiljadama dnevno zaraženih, krajem jeseni i tokom zime, suverenistički model je napušten jer je obavio svoju ulogu potvrde vlasti i zamenjen je drugim modelom, modelom discipline. Dok se suverenost javlja kao državna strategija usmerena na celinu teritorije, disciplinska moć je vlast ciljana na pojedince. Iz repertoara takve tehnike vladanja dolaze maske, fizička distanca, ograničenja po broju okupljenih, zabrane rada kafića, restorana, klubova posle određenog doba dana, onlajn nastava po školama. Disciplinska moć za predmet ima pojedinca i njegovo telo, ali kako su kod nas kolektivna tela u prednosti – doslovno su to telesni kolektivi okupljenih na političkim skupovima, sportskim utakmicama, zabavnim priredbama, a ideološki je kolektivizam kod nas daleko iznad vrednosti individualizma – država je ove mere nekako primenjivala na početku, da bi potom nadzor i regulaciju ispuštala iz ruku. Pa su i maske počele, od proleća ove godine i u leto, sve manje da se viđaju. Jer se u međuvremenu pojavilo novo sredstvo, nova tehnika za biomoć: vakcinacija.
BIOPOLITIKA: Izgleda da je Vučiću već pre drugog talasa ili dosadilo da se bakće s koronom ili su mu njegove bebe iz pi-ar i marketinškog sektora savetovale da se od korone distancira jer tu nema dobiti u političkim procentima. U trećem talasu, koji je počeo pre oko mesec dana i još traje, vlasti sprovode biopolitičke mere, a one se odnose na čitavu populaciju, najviše preko statističkog praćenja i masovnih instrukcija. Vakcinacija je takva mera. Krizni štab, koji je najpre bio maska za suverenističku tehniku, a potom telo koje je insistiralo na disciplinarnim merama regulacije, izgubio je svrhu, pa je glavna Vučićeva portparolka, koja je usput i predsednica Vlade i po Ustavu bi imala najveću vlast u državi (ali čik joj to objasni, a da se time ne uvredi sam Vučić, izvor i utoka sve vlasti kod nas), izjavila “stručnom delu” štaba da ne veruje više ni u kakve mere, jedino u vakcinu. Ali kako populacija već dugo ne veruje u državu, a izgubila je veru i u medicinsku nauku, ona se slabo odaziva vakcinisanju. Tu su pata-karte, pola-pola. Naši “antivakseri” imaju “stav”, a u ime slobode i ljudskih prava najviše ili najčešće nastupaju oni kojima inače takve slobode i prava najmanje znače; desnica prdi libertarijanski, levica se puva protiv belosvetske kapitalističke farmaceutske industrije, vakcinama ističe rok trajanja, a oni koji su je uredno primili nude nadlakticu i za treću dozu (pisac ovih redova se nada da će primiti i četvrtu na proleće, a rado bi primio sve, kao buster koktel). Ali to državi nije ni važno, ima alibi u vakcinama i može da se pozove na stari izgovor: mi smo uradili što je do nas, a na tebi je, narode, šta ti je činiti.
Dabome, još je starije pravilo da niko ne može nikoga da zaštiti od njega samoga, naročito od njegove vlastite gluposti. Čak ni država. Smena tri modela pokazuje da u opštem korona-ludilu ipak ima sistema iako je to sistem vladanja, a ne zaštite i zdravlja. Prosvetiteljski imperativ, koji je Kant formulisao (prevedeno na običan jezik, ne ispravno, ali to je druga tema) “ne čini drugom ono što ne želiš sebi” – ili konkretno: navuci tu masku i preko nosa, ne glumi majmuna – već je odavno obesnažen. Suverenost je značila pravo da se usmrćuje po volji vladara, a drugi puste, takođe voljom vladara, da žive. Disciplinska vlast je regulisala pravo na život uvođenjem granica za pojedinačno telo i ponašanje smrtnika, a biopolitička moć je moć nad mortalitetom. Što će reći, i nad kolektivističkom statistikom, nad brojkama kojima naš superanus svako malo maše. Ali u tom mahanju nema brojki korone. O tome još jedino istinu znaju očajni lekari: da je još uvek virus najveći suveren, a sve drugo stvar političkog grabeža. Jer on kruniše život smrću, tamo gde se gubi dah.