Kako će šut s rogatim

Piše: Ljubomir Madžar

Ovaj tekst mora da bude započet na pomalo neuobičajen način – ukazivanjem na pojavu koja bi morala da bude očigledna, a u političkim raspravama nije dobila nikakvu pažnju. Neugodan kuriozitet sastoji se u onome što će u nastavku biti rečeno o uticaju partijske propagande na političke stavove i izborna opredeljenja najšire javnosti. Fenomen o kojem je reč jeste dugo rastući kumulativni učinak jednostrane propagande privilegovane političke organizacije koja ima monopol nad medijima i prekomerno uvećan uticaj u prostoru javnih komunikacija. Propagandni impulsi i medijske poruke u prilog jednoj partiji sasvim su analogni investicijama u ekonomskom sistemu. Kao što se investicije iz godine u godinu slažu i talože u jedan veliki, zbirni agregat poznat pod nazivom ukupni realni kapital, tako i dugogodišnja propaganda u režiji dominantne političke organizacije formira svojevrstan propagandni kapital koji ne bi u tako velikom opsegu mogao da bude formiran da privilegovana stranka nije imala jedinstvenu prednost da ga sistematski, iz godine u godinu uvećava novim “investicijama”, tj. svakogodišnjim propagandnim delovanjem tokom dugog perioda slabo ili nikako osporavane vladavine. Neće biti daleko od istine tvrdnja da za razgradnju tog kontaminoznog kapitala treba vreme koje nije mnogo kraće od vremena njegovog formiranja. Ovde je prikladno pozvati se na jednu konstataciju Borisa Tadića – što se ovom prilikom čini s krajnjom nelagodom, budući da je on kao predsednik, pre ovog sadašnjeg, prekršio ustavnu zabranu spajanja funkcija predsednika države i predsednika stranke na vlasti – koji je istakao psihološku pravilnost da politički stavovi javnosti imaju svoju inerciju, da ne mogu trenutno da se preokrenu i da takva promena iziskuje mnogo duži period nego što se to u javnosti uobičajeno zamišlja.

TEHNIČKA VLADA: Propagandni kapital predstavlja ogromnu prednost vladajuće stranke; on je skoro nesavladiva smetnja za zdravu političku konkurenciju i konkurentske stranke čini praktično bespomoćnim u odnosu na gospodareću. Politička konkurencija vladajućoj koaliciji ne može se nadati da u nekom kratkom vremenskom intervalu, pa makar to bila i cela godina ili čak nekoliko godina, nadmaši i prevlada vladajuću organizaciju koja raspolaže tim golemim propagandnim kapitalom. U pregovorima o izbornim uslovima trebalo bi da središnju kategoriju čini upravo taj kapital, te da se energično postavi zahtev da se, najpre, ta činjenica uvaži, a potom da se insistira na traganju za putevima poravnavanja i kompenzacije. Trebalo bi nepokolebljivo poći od stanovišta da se ravnopravnost u političkoj konkurenciji može smisleno definisati samo sa tim kapitalom kao centralnom kategorijom čije bi kompenzovanje trebalo istaći kao neotklonjiv imperativ. Time bi logički i delatno bila implicirana neophodnost da se u sistem ugrade elementi koji bi maksimalno kompenzirali tu neopravdanu i nelegitimnu prednost koalicije na vlasti.

Iz rečenog proizlazi Prvi predlog, na kojem bi opozicija mogla da insistira kao na uslovu za izvesno učestvovanje u budućim odsudno pravičnijim izborima; za datum tih izbora zasad je suviše rano da bude fiksiran. Put za ispravljanje asimetrije i nepravde sastojao bi se u prikladnim ustavnim promenama. To bi bilo izvodivo jedino ako se omogući formiranje tehničke vanstranačke, poželjno ekspertske vlade koja bi funkcionisala jedan duži period, onoliko koliko je potrebno da se ukloni ova golema smetnja za normalne i poštene izbore. Taj period bi bio važan predmet pregovora. Svrha ovog predloga je da se koliko-toliko, a svakako najviše u okviru datih mogućnosti, kompenzira ogromna prednost vladajuće koalicije, prednost koja prosto predodređuje ishod dolazećih izbora, a politički sistem je pretvorila u jednopartijski režim. Za opoziciju je besmisleno da izlazi na izbore čiji se drastično nepovoljan rezultat s punom pouzdanošću zna unapred. Praktično uzev, prelazni period sa ekspertskom vladom morao bi da bude dovoljno dug da se u što većoj meri kompenzira ogromna prednost vladajuće partije uslovljena prevelikim “kapitalom” propagandnih učinaka akumuliranih njenom dugotrajnom dominacijom u medijskom prostoru, zloupotrebom funkcionerske kampanje i na druge nelegitimne načine. Tokom prelaznog perioda mediji bi bili pod kontrolom neutralnih i politički neangažovanih upravljačkih tela sa strogo ravnopravnim pristupom vladajuće stranke i opozicionih stranaka i, eventualno, pokreta. Dužina prelaznog perioda trebalo bi, kako je rečeno, morala da bude visoko rangirana stavka pregovora, a akumulirana propagandna prednost osnovni je argument za obrazlaganje ovog predloga, kao i za povoljnije varijante u pregovaranju o drugim izbornim uslovima.

RAZDVAJANJE FUNKCIJA: Naredni element u pregovaranju o izbornim uslovima mogao bi da bude energičan zahtev da se okonča i prekine ustavno zabranjeno poklapanje funkcije predsednika Republike i predsednika najveće vladajuće stranke. To poklapanje je politički skandal i opštedruštvena sablazan, doslovno nezamisliva u demokratski emancipovanim civilizovanim zemljama. Moglo bi se prihvatiti stanovište da se predsedniku Republike prepusti izbor funkcije s koje će odstupiti. U slučaju da se povuče sa položaja predsednika stranke, moralo bi se snažno insistirati da se tim povodom vrati u okvire ustavnih predsedničkih nadležnosti koje je on dosad svakodnevno, drastično i gotovo neshvatljivo prekoračivao. Njegovim vraćanjem u ustavne okvire Srbija bi dobila bitno drukčijeg, potrebama ovog mahom reprezentativnog položaja najzad prilagođenog predsednika. Važno je da se napomene da bi na ovoj tački trebalo da bude lako ishoditi saglasnost celokupne opozicije; neshvatljivo je kako bi bilo koja opoziciona stranka mogla da bude protiv ovog predloga isključivo upravljenog na primenu Ustava, a eventualno njegovo neprihvatanje poslužilo bi kao lakmusov test za prepoznavanje stranaka koje se prikazuju kao opozicione, a to u stvari nisu.

Prema tome, Drugi predlog je razdvajanje funkcija predsednika Republike i vladajuće stranke uz strogo lociranje one prve funkcije u ustavne okvire.

DODELA FREKVENCIJA: Mediji su bili i ostali glavni predmet sporenja i osnovna prepreka u osiguravanju ravnopravnih i fer uslova u političkoj konkurenciji. Izvesne korekcije u upravljanju javnim medijima bez sumnje su korisne, ali je malo verovatno da bi one donele ravnopravnost u medijskom nastupu opozicionih stranaka. Zbog toga bi u pregovorima trebalo nastupiti sa jednim radikalnijim i svakako dalekosežnim zahtevom, a to je da se elektronskim medijima koji su, prema oceni upućenih stručnjaka, potvrdili svoju objektivnost i argumentovano kritički stav dodeli nacionalna frekvencija. Ti mediji bili bi, dakako, bili N1 i Nova S, a deo tih zahteva moglo bi da bude i traženje da se privatnim televizijama koje su se kompromitovale i nisu opravdale privilegovan položaj u pogledu frekvencija – a to su, pre svega Pink i Hepi – prosto oduzme nacionalna frekvencija. Zahtev bi mogao da bude i donekle proširen u smislu liberalizovanja osnivanja novih elektronskih medija i obezbeđivanja uslova za njihov nesmetan rad.

Tako se oformio i Treći predlog, a to je dodela nacionalne frekvencije uglednim elektronskim medijima N1 i Nova S, uz eventualno oduzimanje frekvencije diskreditovanim privatnim medijima i liberalizovanje postupka osnivanja novih medija.

OBAVEZNI DUELI: U politici koju vodi aktuelna vlast mnogo toga nije jasno. Mnoge krupne izjave i planovi za budućnost naišle su na argumentovanu i nepobitnu kritiku u stručnoj javnosti, kao i u samim opozicionim krugovima, ali i u široj javnosti. Tim nejasnoćama i proizvoljnostima treba konačno učiniti kraj. Dobar način da se to postigne bili bi veliki i široko publikovani dueli na najgledanijim nacionalnim televizijama. Sa strane vlasti učesnici u tim duelima bili bi predsednik Republike i premijer, kao i neki od ministara koji drže najuticajnije resore, a među njima svakako ministar finansija. To znači da bi u ime vlasti na tim velikim duelima nastupao najuži politički vrh, a ne četvororazredni funkcioneri i članovi vladajuće stranke, osobe bez potrebnih manira za takvu komunikaciju, što je bio i ostaje slučaj u aktuelnim haotičnim i slabo vođenim duelima na državnoj televiziji. Opozicija bi svoje učesnike sama određivala, a njihov personalni sastav i nije od osobitog interesa. Ako bi to zahtevali predstavnici vlasti, moglo bi da se propiše i da ispred opozicije nastupe najugledniji funkcioneri, uz specifikovanje kriterijuma za njihovo identifikovanje. Utisak je da bi dobrovoljaca u tim duelima bilo više nego dovoljno i da bi se lako iznašli. Ovi dueli su od ogromnog značaja jer je javnost propagandnim floskulama i verbalnom akrobatikom toliko zbunjena da se ozbiljno može postaviti pitanje nedovoljne obaveštenosti biračkog tela i potreba njegovog vrlo iscrpnog informisanja. To je neophodno da bi se ono osposobilo za meritorno učestvovanje u biračkom procesu.

Tako može da se formuliše i Četvrti zahtev – organizovanje velikih javnih duela između vlasti i opozicije po ugledu na zemlje sa dužom demokratskom tradicijom kako bi se razjasnile nedorečene i nejasne stavke u državnim programima i javnost obavestila o njihovim slabostima i mogućim protivrečnostima.

Uputno je ovaj tekst okončati sažetim rezimeom datih predloga.

1.         Umesto skorih parlamentarnih i drugih izbora, ustavnim prilagođavanjima omogućiti formiranje prelazne tehničke vlade koja bi funkcionisala tokom perioda potrebnog da se koliko-toliko, a svakako najviše u okviru datih mogućnosti redukuje preterana asimetrija u političkoj moći stvorena monopolom vladajuće stranke u medijskoj sferi, očitom zloupotrebom funkcionerske kampanje i posezanjem predsednika Republike daleko van važećih ustavnih ovlašćenja.

2.         Razdvajanje funkcija predsednika Republike i predsednika najveće vladajuće stranke i strogo vraćanje predsednika Republike u granice ustavnih nadležnosti.

3.         Dodela nacionalne frekvencije elektronskim medijima koji su se potvrdili kao objektivni i analitični i eventualno oduzimanje nacionalnih frekvencija privatnim, u dosadašnjem radu upadljivo diskreditovanim medijima; sve to uz liberalizovanje postupka osnivanja novih medija; i

4.         Institucionalizovati velike argumentativne duele između vlasti i opozicije i obezbediti njihovo emitovanje na elektronskim medijima s najvećom gledanošću.