Studentskim i građanskim protestima politička scena u Srbiji postala je bezmalo vrela posle teške tragedije u kojoj je 1. novembra u obrušavanju nastrešnice renovirane Železničke stanice u Novom Sadu smrtno stradalo 15 ljudi, a dvoje teško povređeno. Serijom tribina i inicijativa Proglas se ponovo pridružio narastajućem buntu, a taj – kako oštri kritičari sistema kažu – državni zločin učinio je i stranačku političku scenu vrlo aktivnom.
Ono što nedostaje jeste najmanji zajednički sadržalac, matematički rečeno, koji će kanalisati nagomilanu energiju, a posle nenadanog povratka u javnost nekadašnjeg gradonačelnika Inđije i ekspotpredsednika vojvođanske vlade, eksdemokrate i otporaša Gorana Ješića na političku scenu, čuju se glasovi da bi on mogao biti ta, uslovno rečeno, ujediniteljska ruka. Koliko je to realno i koliko je uopšte realno da protesti dovedu do smene vlasti ili bar okolnosti za njenu smenu na izborima razgovaramo, a gde bi nego u Novom Sadu, nekoliko dana uoči promocije inicijative Solidarnost koju će okupiti Ješić.
Vučić vas je, kažete, vratio u politiku, pa ćete tu i ostati. Šta će inicijativa koju predstavljate javnosti biti, neka vrsta spona sa svim akterima političkih zbivanja?
Vratio me Vučić tako što je počeo da prebija ljude na ulici, hapsi ih i drži po zatvorima, ne poštuje zakon i štiti kriminalce. Mi narednih dana predstavljamo inicijativu koja okuplja pre svega ljude u Novom Sadu koji su pokazali na koji način možemo da se izborimo sa ovom kriminalnom organizacijom (na vlasti/prim. J. J.) koja u svom sastavu ima i narko-kartele, kako smo videli posle ovih prebijanja. Ideja je da okupimo ljude koji su proteklih pedeset dana pokazali kako bi trebalo da izgleda borba protiv ovakvog režima u Srbiji i da pokušamo da raširimo tu ideju po celoj Srbiji. Želimo da pozovemo i šefove opozicionih stranaka, pre svih građanske parlamentarne opozicije, da im kažemo kako moraju da se dovedu u pamet, otklone sve nesporazume među sobom i pokušaju da artikulišu stavove koje su izneli građani i studenti.
Inicijativa podrazumeva tri poruke; prva i osnovna je solidarnost, pokazali smo kako se stoji iza uhapšenih, advokati, republički i pokrajinski poslanici i gradski odbornici, profesori univerziteta, poljoprivrednici, građani, privrednici, taksisti… prosto svi podržavaju građane koji traže istinu i odgovornost za ubistvo na železničkoj stanici i sve incidente koji su se dešavali. Ta solidarnost je okuražila građane Novog Sada i dovela do onog što je nama zakonski dozvoljeno, a to je – samoodbrana. Samoodbrana je ta druga poruka i mi imamo pravo da upotrebimo onoliku silu koliku zlostavljač primenjuje prema nama. Mi tu snagu još nismo počeli da upotrebljavamo, ali želimo da pokažemo ovom bolesnom režimu da ćemo je upotrebiti ako budemo morali. Sve dok ne oslobodimo ovu zemlju. Oslobođenje je ključna stvar društva u smislu slobodnih institucija, slobodnog pravosuđa, demokratskih procesa koji se slobodno odvijaju, slobodnih medija, univerziteta, slobodnih i poštenih izbora na svakom nivou.
To želimo da poručimo svima u Srbiji i ići ćemo po Srbiji i kolegama iz raznih gradova pričati kako treba raditi da ideju solidarnosti pretočimo u samoodbranu, a samoodbranu u oslobođenje. Već imamo mnogo poziva i brzo ćemo početi.
Antiautonomaška kampanja
U središtu ste pažnje medija, provladine Novosti tvrde da je Aljbin Kurti podržao Mariniku, Dinka Gruhonjića i vas. Kako to komentarišete.
Ne komentarišem pisanje tih ruskih novina mada su počeli dobro da vode kampanju protiv mene proglašavajući me – autonomašem. Pa oni kao da ne znaju da je nama Vojvođanima autonomaštvo urođeno.
A šta je Kurti izjavio, nemam pojma.
Pretpostavljam da ste u kontaktu sa svim akterima koje pominjete pošto se govori o političkoj artikulaciji očekujete li i da će politička opozicija prihvatiti da učestvuje u takvoj vrsti pokreta?
Ne očekujem da oni učestvuju već da nose političke ciljeve ove borbe. Postoje samo dva izlaza iz ove situacije, politički i nasilni; ja sam a priori protiv nasilnog i moramo se okrenuti političkom rešenju sukoba i naravno da se u tome moramo osloniti na predstavnike pre svega parlamentarnih političkih organizacija koje predstavljaju građansku opoziciju u ovom društvu.
Koliko je značajno što su se u proteste uključili mladi, pre svega studenti – a s njima i profesori! – i dokazali da nisu apolitični, kako se dugo pričalo?
Apsolutno nisu apolitični, pokazali su kako se jasno definišu ciljevi, znaju ko treba da im da odgovore na pitanja i da usledi ono što se implicira iz tih odgovora, a to su politička i krivična odgovornost,
Hajde malo o vama; kako je to vratiti se u politiku, i to na tako dramatičan način?
Stvarno nisam imao nameru jer nisam znao ko me je više nervirao, vlast ili opozicija; u stvari opozicija me je više nervirala pošto od vlasti ništa nisam očekivao, od radikala još od 1991. ništa ne očekujem, pa što bih posle 2012?
Ipak, do prošle godine ste bili član Demokratske stranke, pa kako su vas nervirale vaše kolege?
Moram konkretno; sećate se da su parlamentarni izbori 2020. padali usred pandemije korone? Tada sam bio republički poslanik DS-a i bili su dogovori, odnosno pregovori o njihovom prolongiranju jer u Ustavu – sećate se kako je sramno izglasan ona dva novembarska dana 2006? – nema naznaka šta se dešava kad je država u vanrednom stanju, nema veze čime je ono izazvano. I sećate li se kako je dramatičan broj ljudi umirao posle ukidanja vanrednog stanja, toliko da nije bilo normalno ići na izbore u tom trenutku. Razgovarali smo o tome da se opozicija vrati u parlament, posebno s namerom da kritikujemo neustavno proglašenje vanrednog stanja i uz pritiske međunarodne zajednice prolongiramo izbore za kraj godine kad se steknu pre svega zdravstveni uslovi. I da se u međuvremenu razgovara o slobodi medija. Na kraju je to završeno onim performansom opozicije na stepeništu ispred Skupštine i – ozbiljnim problemom. Usledio je bojkot izbora s kojim nisam bio saglasan ni tada, pa sam se pasivizirao i zbog toga i zbog svih događanja u Demokratskoj stranci i posvetio privatnom poslu i životu.
Prošle godine sam pokušao da organizujem novosadsku opoziciju za izbore, ali šumovi nastali oko bojkota – premda ih Novi Sad nije bojkotovao, ali svi osluškuju šta se dešava u Beogradu – doveli su do toga da rezultati u junu budu lošiji nego na decembarskim republičkim izborima. Prošle godine sam i formalno izašao iz DS i nisam imao ambicije da se više vraćam. Poslao sam predsedniku stranke pismo na četiri strane o razlozima razlaza, samo njemu, nisam hteo da se to zloupotrebi uoči izbora, ali razlozi su ideološki jer ideologije više nije bilo u toj stranci u kojoj sam bio punih 18 godina, a bez ideologije nema stranke.
Ali desio se 1. novembar, pa protesti, i sve ono što me je ponovo nateralo u politiku.
Vi ste u politički život ušli sa Građanskim savezom Srbije, koji nikad nije bio moćna stranka, ali jeste jasno profilisana. Danas se o strankama misli sve najgore, a čini se da uopšte nemaju ideologiju?
To nije samo problem Srbije…
I leve opcije?
I leve i desne, pogledajte samo stranke desnog centra u Evropi, pa i u regionu, sa izuzetkom Slovenije koja ima distinkciju leve i desne trane. U Srbiji je neverovatna situacija, ne samo u ideološkom smislu već i u zanatskom jer politika je 90 odsto zanat – kad se već okupimo po ideološkoj osnovi. Kako se radi kampanja, organizuju i kontrolišu izbori, predlažu zakoni…
Neverovatno je da su 90-ih političke organizacije više znale o procedurama – a poštovanje procedure je ključna definicija demokratije, razlikuje demokratiju od anarhije – nego ove danas iako su tada sve proizašle iz jednopartijskog sistema. Partije danas nemaju strukturu, govorim o opoziciji, nemaju deset „krštenih“ opštinskih odbora, pa kako mogu da idu na lokalne izbore, pri čemu na lokalne izbore ne možete ići ako samo sedite u Beogradu. Ozbiljna politika podrazumeva da u svih 174 opština i gradova imate organizaciju koja poštuje proceduru i propise. I taj manjak organizovanosti, pre svega u kontroli izbora – jer bez lokalnih organizacija nema efikasne kontrole – ključni je razlog što su izborni rezultati ispod očekivanih.
I da, mislim da političke stranke prosto nemaju pravo na bojkot izbora, posebno parlamentarne, koje finansiraju građani iz budžeta.
Slabosti opozicije
Koliko slabosti opozicije proističu iz Vučićevog plana da je atomizira i raskomada u svakom smislu?
Najlakše je za sve na svetu optužiti Aleksandra Vučića.
Mislite da toga nema?
Ne, ne mislim, on bi to hteo, ali to znači da mi Vučića zamišljamo kao prepametnog ideologa koji ima tim pametnih ljudi za smišljeno rasturanje ideoloških protivnika. Ne, on i oni oko njega su tim koruptivnih ljudi, sitnih i manje sitnih kriminalaca, među kojima su narko-dileri, uzimaju keš; oni nisu ideološka platforma kao svojevremeno SPS, pa je svako delegiranje svojih problema i nesposobnosti na Vučića i SNS klasična alibi politika. Niko ne sprečava opozicione političke organizacije da postanu velike, niko ih ne sprečava da usaglase zajedničke interese, a kontrola izbora i biračkih spiskova je ključna. To su tehničke stvari koje možemo da dogovorimo i isteramo.
Sloboda medija je važna, ali ako neko misli da će je Vučić obezbediti, vara se – sloboda medija se stvara onda kada ste na vlasti i trajno ili bar dugotrajno obezbeđuje zakonima i institucijama.
Opozicija se nije bavila svojim organizacijama, a na kraju onih pedesetak dana je pokazalo ko je realna opozicija – jedni su došli da brane nas, drugi su ostali u Beogradu da nešto kao smišljaju, ali uprkos svemu, čini mi se da je ovo poslednja šansa da od Srbije napravimo uređeno i normalno društvo, a to moramo svi zajedno.
U čemu je smisao postojanja političke partije ako ne ide na izbore, kao nekada Srpska liberalna stranka Nikole Miloševića i Koste Čavoškog?
Nema smisla, osim da troši budžetski novac! Za takvo angažovanje postoje klubovi, mediji, društvene mreže…
Ali ako se vratimo studentima – insistira se, kao i godinama u aktivističkim pokretima – na apolitičnosti, preciznije, nestranačju. Ali kako je moguće imati političke zahteve i ciljeve bez političke artikulacije?
U toj nazovi apolitičnosti postoji veliki uticaj Aleksandra Vučića jer se godinama, pa i decenijama drži instrukcija svojih savetnika da sve političke organizacije, pa i svoju i svoje ministre, predstavlja kao nevažne i političke nesposobnjakoviće. I on to radi 24 sata tokom čitave godine, decenije… Imamo korumpirane idiote koji troše državni novac i ništa ne rade i samo njega koji jedini radi. Nije mi problem kad Vučić javno vređa članove Vlade i Dačića, nekako mi je prijatno kad vređa njega i njih, zaslužili su, ali ne valja to što se po marketinškim savetima predstavlja kao jedini svetionik.
E sad, ovo je nova generacija dece, ne sećaju se smene „žutih lopova“, ne znaju da su tamo bili Vesić, Mali, onaj Kena, ne znaju ni nekog Ješića, ali ima ozbiljne dece koja promišljaju sve vreme o ovom autoritarnom režimu koji pravi stručnjake za – treće tržište, ne za Srbiju. Oni kao i ja vole da putuju svuda, ali vole da se vrate u Srbiju i da žive u njoj, i vide duboku nepravdu koja im se nanosi, negativnu selekciju, vide narko-dilera koji vodi lokalnu samoupravu. Žive u zemlji u kojoj nema jednakih šansi, vide da im je neko ukinuo pravo na specijalizaciju jer su prošle godine snimljeni na protestu zbog strašnih smrti dece u „Ribnikaru“ i mladih u Duboni i Malom Orašju, sve oni vide – a sad vidimo i mi da vide. Nadstrešnica je bila okidač, izašli su na ulicu.
Moram za trenutak da se vratim u prošlu godinu; kada se desio „Ribnikar“, bio sam sa ćerkom u Sloveniji, u Piranu su ljudi stali na pola sata kad su čuli šta je bilo, potpuno zaćutali, bila je tako strašna ta tišina i pritisak da smo se mi odmah vratili u Srbiju, pa možete misliti kako je ova nadstrešnica pala na nas. Mi svi živimo s tom Železničkom stanicom, nije to Prokop, to je srce grada, svi smo putovali i putujemo odatle, tu su i međumesna i međugradska stranica. Vređanje je naše inteligencije da nam je ON napravio voz i prugu; pa železnička stanica u mojoj Inđiji na pruzi Novi Sad–Zemun je iz 1876. godine, subotička je dve godine starija, ja sam na fakultet putovao vozom 30, 40 minuta, nije išao 15 sati. Mi smo u Vojvodini imali mrežu pruga kakvu nije imala Nemačka po kvadratnom kilometru, a danas smo jedina zemlja, mislim na Srbiju, na svetu koja nema međunarodnu šinsku povezanost, nemamo voz za Zagreb, Segedin, Trst, Temišvar, a imali smo pre 120 godina…
I šta imamo? Imamo tu cirkusijadu od kao brze pruge koju „sam vam napravio“, kako kaže, a kakvu ceo svet napravi za kraće vreme i manje novca. Imamo koruptivni posao koji je završen ubistvom 15 ljudi; to nije nesreća već ubistvo, i to je pogodilo Novi Sad. I zbog toga je tog 5. novembra izašlo 25-30 hiljada ljudi. Nisam hteo da idem, prijatelj me je nagovorio da odemo, a kad sam video koliko je ljudi, posebno mladih, znao sam da će zatvoriti trg po završetku protesta i pustiti svoje pse na ljude. Znate šta se posle događalo.
Kažete da nam je ovo što živimo poslednjih nedelja poslednja šansa. Šta se realno može?
Može se mnogo, prvo se moraju ispuniti zahtevi građana, naterati ih da ispune ono što traži vaša generacija, moja generacija, generacija ove deca koja protestuju – mora se do kraja otvoriti ta dokumentacija, ne ona koju su falsifikovali nego prava i praćena finansijskom dokumentacijom. Implikacije toga su da pohapsiš odgovorne, a to ide do Miloša Vučevića. Danas imamo privedena samo neka tehnička lica za nadstrešnicu. Kad ne budeš imao Vučevića, moraćeš političkim putem da rešiš problem…
Drugi tok je procesuiranje batinaša, ja sam na osnovu snimka koji je podelila Marinika Tepić podneo krivičnu prijavu protiv Damira Zobenice i za podstrekivanje na nasilje njemu preti kazna do osam godina zatvora. Odnosno, pretilo bi da tužilac vrlo ekspeditivno nije odbio moju krivičnu prijavu. E sad, on je podneo ostavku – neka je, ali dečko, moraš i krivično da odgovaraš, i ti i Vučić za ovo na ulici, direktni ste podstrekači na nasilje.
Jedna studentkinja je, objašnjavajući dugo ćutanje mladih, rekla: „Mi smo deca razočaranih roditelja.“ Koliko je to važno i tačno?
I tačno je i važno, mi 6. oktobra nismo imali snage da se izborimo s problemima, šta da vam kažem, jurili smo Koštunicu po šumama i gorama da ga dovedemo na balkon, propustili smo mnogo toga, a onda je ubijen premijer. Ali ne zaboravite da mi nikada nismo bili većina s mandatom da samostalno odlučujemo o sudbini države i društva i jeste, ovo jesu deca razočaranih roditelja, razočaranih onim što smo mi uradili ili nismo uradili, samo što su posle nas došli dramatično gori.
Sve što se dešava vodi nekim izborima. Bilo bi najbolje da imamo makedonski scenario s prelaznom vladom premda predstavnici vlasti tvrde „nikad“.
Tako je, nezadovoljstvo se mora politički artikulisati i politika mora da preuzme svoju ulogu i sluša ove ljude. Veoma je važno što su se uključili advokati i ljudi znaju da će imati vrhunske branioce, ključno je bilo što su poslanici i odbornici stali ispred ljudi, blokirali tužilaštvo i policiju, takvi potezi vode vraćanju poverenja.
Međutim, vraćam se vašem pitanju, nema ništa od tehničke vlade jer sumnjam da će Vučić dozvoliti bilo kakvu podelu vlasti. Makedonski scenario bi bio sjajan, ali ima niz preduslova, uključujući međunarodno posredovanje i podršku. Ali neću sedeti i čekati kao nesposobni Balkanac da neko dođe da mi sredi stvari, jesam par ekselans Vojvođanin, Srbin i Evropljanin, sve jednako, ali mislim da sami moramo srediti svoju kuću. Srbija je danas, uprkos teškom povodu, najsvetlija tačka Evrope. Važno je imati međunarodne kontakte, posebno podršku EU i SAD, ali ključno je hoćemo li se mi ovde dogovoriti, biti međusobno solidarni, odbraniti se i osloboditi.