Povod za ovaj razgovor sa Aleksandrom Sekulovićem, advokatom, ali mnogo poznatijem po svom delovanju na javnoj sceni, usmerenom na borbu protiv manifestacija nacionalizma i fašizma u Srbiji, jeste njegova nedavno izašla knjiga Nedovršena priča u čijem podnaslovu stoji „Polemike sa ekstremnim desničarima“. Reč je zapravo o zbirci Sekulovićevih tekstova, od kojih prvi datira čak iz 1970. godine, objavljenom u Studentu, pa sve do naših dana.
Zašto ste se odlučili da objavite baš danas tu i takvu knjigu. Da li je to jednostavno neka rekapitulacija, svođenje računa ili je izazvano aktuelnim prilikama u Srbiji?
Naravno, kada čovek dođe u godine koje ja imam, oseti prirodnu potrebu da sačini nekakav bilans onoga što je uradio u životu. Tako je nastala ova knjiga.
Međutim, glavni razlog je ipak nešto drugo. Iz mojih tekstova se vidi, bar se tako nadam, koliko smo mi kao društvo bili žrtve političke manipulacije, laži i beskrupuloznog izvrtanja društvene stvarnosti, morala, istine i čitavog vrednosnog sistema. Te manipulacije i laži traju i danas a njihovi nosioci su nacionalisti, antikomunisti i sledbenici ideja Draže Mihailovića i četničkog pokreta, koje sam ja nazvao „neočetnici“.
Sve te manipulacije i laži pravdane su potrebom borbe za demokratiju a protiv zlog socijalizma. Ja sam, pak, tvrdio i tvrdim da se novo i bolje društvo ne može graditi uz pomoć podlih manipulacija i laži. Da je to tačno vidi se po rezultatima koje je ta njihova kontrarevolucija donela: razorena je Jugoslavija, počinjeni su strašni zločini u ratovima, pretrpljena je ogromna materijalna šteta, dok se broj stanovnika na teritoriji Jugoslavije sa preko 24 miliona smanjio na ispod 20 miliona, a i dalje se stalno smanjuje.
Koliko po vašem mišljenju ima zbilja fašizma u Srbiji? U čemu ga vidite?
Znate, nekadašnji predsednik Socijalističke partije Italije Filipo Turati rekao je da je „rat fašizam među narodima“. To je, mislim, dovoljno da odgovori na pitanje da li ima fašizma u Srbiji. Srbija je, od Memoranduma SANU 1986. godine pa do danas, stalno u nekim ratovima, kao u devedesetim godinama prošlog veka, stalno se slave ratnici i ratna zbivanja, skrivaju ratni zločinci i maštaju novi ratovi „Kad se vojska na Kosovo vrati“. Dakle, sve dok traje ovaj ratnički mentalitet i dok se na susedne narode – Hrvate, Albance, Bošnjake, Crnogorce – bude gledalo kao na neprijatelje srpskog naroda, biće i fašizma u Srbiji.
Neki će reći da se kvalifikacije „fašizam“ i „fašista“ izriču prečesto pa da se tako devalvira sama pogubnost fašizma i veličina zla koju je on doneo, šta vi mislite?
Termini „fašizam“ i „fašisti“ zaista su postali stigme i etikete koje se proizvoljno dele, što sigurno stvara misaonu konfuziju. To nije slučaj samo u Srbiji, ima toga i na drugim stranama. Slično se događa i sa terminom „antifašisti“, koji su čak proglašeni za teroriste. Mislim da je to ipak marginalno i protiv toga se treba boriti ukazivanjem na bitne karakteristike fašizma, na njegovu zadojenost nacionalizmom i mržnjom prema drugim narodima, kao što je Aleksandar Vučić, na televiziji Studio B 27.05.2003, rekao: „Ja mrzim Hrvate“.
Desnica
Filozofija reakcionarne desnice može se sumirati kao napredak u sferi materijalne proizvodnje, a hod unazad u sferi kulture i duhovnih vrednosti, tj. kao opredeljenje za neobuzdani rast profitne ekonomije uz istovremeno okretanje tradiciji i prošlim vremenima i plasiranje trećerazrednih, primitivnih zabavnih sadržaja. Uostalom, desnica kroz istoriju nije znala da drugačije upravlja društvom osim uz pomoć formule „hleba i igara“, podizanja fabrika i „nacionalnih stadiona“.
Paradigma ove reakcionarne filozofije je današnja Srbija u kojoj su širom otvorena vrata divljem kapitalizmu, koji ruši sve pred sobom, a u isto vreme oblast duhovne izgradnje smišljeno je i namerno prepuštena tabloidima i rijaliti emisijama sa zadatkom da sistematski i planski zaglupljuju narod i srozavaju sve racionalne i moralne standarde.
Treba se nadati da će, kako je govorio Stipe Šuvar, „ekološke granice profitne ekonomije srušiti mit o večnom kapitalizmu“, barem u njegovoj beskrupuloznoj srpskoj varijanti.
Govorite o neočetnicima; zašto, šta pod tim podrazumevate?
Možda termin „neočetnici“ nije sasvim adekvatan, ali to su svi oni koji su u školske programe i udžbenike ubacili tezu o „dva“ antifašistička pokreta u Jugoslaviji i tako jednu izrazito profašističku organizaciju, kakav je bio četnički pokret Draže Mihailovića, pretvore u antifašističku. Radi se o jednoj kolosalnoj manipulaciji čije ćemo štetne posledice trpeti sve do daleke budućnosti.
Da li su partizani u Srbiji danas izbrisani? Kako gledate na novija tumačenja Drugog svetskog rata? Da li je Srbija sa pobedničke prešla na gubitničku stranu u Drugom svetskom ratu?
Partizani su u Srbiji davno izbrisani. Onoga trenutka kada je u srpskoj javnosti preovladala teza da ratni doprinos četnika nije pravilno valorizovan, a partizana preuveličan, u šta su poverovali i mnogi dobronamerni ali neinformisani ljudi, naročito mladi, tog trenutka krenula je euforija prepravljanja istorije koja nije znala da se zaustavi i koja i dalje traje. Ne bih rekao da je Srbija prešla na gubitničku stranu, bar ne javno, ali ona, u skladu sa svojom tradicionalnom dvoličnošću i lukavstvom aktuelnog režima nastoji da sedi na dve stolice i da se, po potrebi, izjašnjava čas za jednu čas za drugu, pri čemu je vidljivo da su joj srce i osećanja na strani „nacionalnog pokreta“, kako je sebe nazivao četnički pokret.
Na studentskim demonstracijama se mogu videti pojedinci koji nose kokarde na kapama, ali niko ne nosi zvezdu petokraku. Kako to tumačite i kako gledate na studentski pokret generalno?
To što na studentskim demonstracijama ima četničke ikonografije, to je posledica onoga o čemu sam već govorio, posledica unošenja četničkog „antifašizma“ u školske udžbenike i jednog upornog i dosadnog narativa da je četnički pokret, u doba jugoslovenskog socijalizma, nepravedno optužen i da to valja ispraviti. Mnogi se time profesionalno bave, a i uspeli su da mnoge ubede.
Mislim da kod studentskog pokreta nema dovoljno svesti o potrebi radikalnog raskida sa hegemonijom srpskog nacionalizma, bez čega će sve ostati isto. Svest o tome još nije sazrela i za to će nam verovatno trebati još dosta vremena.
Šta mislite o ulozi Rusije pod Vladimirom Putinom u svetu?
Mislim da je pitanje odnosa Rusije i Evrope jedno vanredno složeno pitanje u istorijskom, religijskom, političkom, vojnom, ekonomskom i svakom drugom pogledu, te da se ne može redukovati na Putina i na agresiju Rusije na Ukrajinu. Postoji mnoštvo faktora koji su prethodili ratu Rusija-Ukrajina bez čijeg sagledavanja svaki će sud patiti od simplifikacije. Da pomenem samo jedan, možda ne i najvažniji: Od vremena Kartera, Brežinskog, Kisindžera, Tačerove, Kola i drugih zapadnih državnika, na delu je jedna sofisticirana propaganda čiji je cilj da se bitno umanji doprinos Crvene armije pobedi nad fašizmom, da se kaže kako je to najvećim delom plod komunističke propagande, te da se u prvi plan istakne doprinos Zapada. U tom kontekstu menjane su percepcije i o ulozi pokreta otpora predvođenih komunistima u Francuskoj, Italiji, Grčkoj, a naročito Jugoslaviji, i novog valorizovanja uloge građanskih organizacija.
Ono što mislim da se može sa sigurnošću reći jeste da napad Rusije na Ukrajinu nije nikakav uvod u agresiju Rusije na Poljsku, Finsku, baltičke republike, a zatim Nemačku, Francusku i celu Evropu, kako neki evropski političari, poput Kaje Kalas i sekretara NATO-a Rutea, umišljajno plaše svoje narode.
Rusija je umorna od rata, Rusi i drugi narodi u Ruskoj federaciji željno iščekuju kraj ove zlosrećne avanture. Naravno, uvek ima onih, okupljenih oko vojno-industrijskog kompleksa kojima rata nikada nije dosta, o čemu je davno pisao američki sociolog Rajt Mils. Ali toga ima na svim stranama, ne samo u Rusiji, već i u Ukrajini i na čitavom Zapadu.
Da li je agresija na Ukrajinu zapravo napad na Evropu i evropske vrednosti?
Što se tiče evropskih vrednosti, moram da priznam da više ne znam koje su to vrednosti. Nekada su to bila ljudska prava, sloboda, demokratija, vladavina prava, a danas je Evropa, tačnije Evropska unija, sa izuzetkom časnih vlada Španije, Slovenije i Irske, zaboravila na te vrednosti i ćutke posmatra kako „zločinačka klika“ u Izraelu, da upotrebim reči hrvatskog predsednika Milanovića, sprovodi surovi genocid nad Palestincima u Gazi i na Zapadnoj obali. I ne samo što ćuti, već i saučesnički pomaže vladu ratnog zločinca Netanjahua, a kod kuće proganja i hapsi one koji izražavaju solidarnost sa narodom Palestine. Neverovatno! A da ne govorimo o SAD koje zajedno sa vladom Izraela učestvuju u genocidu, što je posledica činjenice da se obe te države nalaze pod dominacijom religioznog fanatizma, poput talibana u Avganistanu, tj. pod dominacijom ekstremne varijante cionizma u Izraelu i misticizma evangelističkih sekti u SAD, kakva je, na primer, Trampova Pentekostalna crkva.
Kada govorite o tome, kako gledate na ponašanje Beograda?
Šta reći o zvaničnoj Srbiji koja u jeku genocida i pokolja više stotina hiljada Palestinaca, ubijenih, umorenih glađu i zaraznim bolestima, zatrpanih u ruševinama, od čega su dve trećine žene i deca, dakle, u tom trenutku zvanična Srbija podiže odnose sa Izraelom na „strateški nivo“, verovatno u ludoj nadi da bi i oni mogli slično da urade sa Albancima „Kad se vojska na Kosovo vrati“, a Evropa i SAD će to prećutno prihvatiti.
Ovu moralnu bedu zvanične Srbije ništa tako dobro ne ilustruje kao one hiljade Jevreja iz celog sveta koji protestvuju protiv politike Netanjahua prema Palestincima. U samom Izraelu jevrejska glumica Mika Almog, unuka Šimona Peresa, okuplja oko svoje organizacije „Vreme je“ oko pedeset mirovnih i nevladinih organizacija koje se zalažu za suživot Jevreja i Palestinaca.