Piše: Zoran Andrić
Nisu sve tekstualne forme u ravnoj meri prikladne da opišu avanturu (pustolovinu). Avantura ima afinitet za literarni žanr, ali se ni sa jednim ne može identifikovati. Njen odnos ka formalnim principima je kompleksan i istorijski varijabilan. Dvojica priređivača knjige Pustolovina: Narativna mustra, princip forme, žanr (Abenteuer: Erzählmuster, Formprinzip, Genre, Brill / Wilhelm Fink, 2019), Martin fon Kopenfels i Manuel Milbaher ispituju dosad gotovo nezapaženi naizmenični uticaj između pustolovine i narativne forme iz decidirano literarno-teorijske perspektive. Pri tome je u obzir uzeto kako literarno pripovedanje, tako i teorijska refleksija o njoj: od antičkog epa do savremenog romana i od italijanske renesansne poetike do ruskog formalizma.
Pojam pustolovine pojavljuje se još u srednjem veku u određenom kulturnom kontekstu, ali nije vezan za jedan određeni literarni žanr. Tako će u toku pojmovne istorije i ostati: pustolovina (avantura) neprimećeno je prekoračila granice proze i priča u stihovima, da bi se konstituisala kao osnovni pojam u različitim tekstualnim tipovima, ne zaustavljajući se na medijalnim granicama, kao što to pokazuje njegova današnja konjunktura u oblasti filma i kompjutera. Ipak nam se čini da odnos pustolovine i narativne forme nije slučajan; postoje jaki i slabi uzajamni uticaji.
KNJIŽEVNA PUSTOLOVINA: U nadležnosti filologije pustolovine ide i odgovor na pitanje, kakve su tekstualne forme posebno dobro (ili posebno loše) u stanju da stvore prostor fantazmi pustolovine.
U središtu jedne avanture ili jedne priče o pustolovini stoji moćni junak koji se suprotstavlja opasnostima. Pojam avanture može se definisati široko, kao što veli Folker Kloc sledećim tvrđenjem: “Književnost pustolovina je stara koliko i sama književnost”. Možda je moguće ići i dalje sa tvrđenjem, te se od avanture čitanja može govoriti i o avanturi nauke. Jedno je tema članka Katrin Hertl o paratekstu i književnosti avanture. Ona podseća na reč o sladostrasnom čitanju Roberta Luisa Stivensona, i citira i interpretira predgovor Marka Tvena Haklberiju Finu, koji čitaoca upozorava: “Persons attempting to find a motive in this narrative will be prosecuted“ (“Osobe koje pokušavaju da pronađu motiv u ovoj pripovesti biće sudski gonjene”), i, još: “persons attempting to find a plot in it will be shot“ (osobe koje žele da pronađu zaplet u tome biće streljane”).
Čitanje opterećuje i čini nesigurnim. Sa druge strane, moguće je još uže definisati pojmove avanture i želje za pustolovinom i spojiti ih, kao što je slučaj sa dvorskim romanima u stihu iz 12. veka, sa Parsifalom, Erikom i Enidom (Kretjen de Troa, Hartman fon Aue, Volfram fon Ešenbah) i drugima. U ono vreme je reč avanture (izvedena iz srednje-visokog-nemačkog aventiure; pustolovina, iz latinskog advenire), bila tretirana u smislu slučaja, slučajnog događaja. Heroj doživljava borbu protiv aventures kao izazov. U tom smislu su pustolovne priče nešto u značenju časti, etosa heroja. Pustolovina je dakle nešto što je plod časti (dostojanstva). Ona se odnosi na psihu junaka, ali je zasnovana teorijom o pripovedanju: ideja etosa junaka mora da bude vidljiva, junak mora da se prema njoj odnosi direktno ili indirektno, a to znači da on ne doživljava samo avanturu, već je prožima, tumači i stavlja je na raspolaganje onima koji žive sa njim sa značajnim predznacima. Ukratko: u delu se zbiva autorefleksija.
PUTOVANJE JUNAKA: Mirej Snider, u svom prilogu o usmenom dejstvovanju junaka pustolovine govori o “želji za reflektovanom igrom” i pokazuje kako se jedan za drugim unutar jedne priče tekstovi preobražavaju u književnost. Martin fon Kopenfels pokazuje u svom prilogu kako je taj proces “nastanka literature” vezan za jezik. Rasplinuto, fantastično ili trivijalno je moralo da bude povezano kroz rimu i ujedno da bude oplemenjeno. Docnije u Lanselotu ili Servantesovom Don Kihotu, proza nailazi na veći “perspektivni slobodni prostor”. Ali i u samom Don Kihotu, koji pustolovinu ironično posmatra, postoji jedna “ritmička i muzička matrica” i to posebno u govoru junaka, koji su istovremeno neka vrsta delirijuma.
Imajući u vidu strogu definiciju pripovetke avanture, postaje zadatak filologije da ispita, u kojoj meri su kreacije, koje tom žanru pripadaju, uopšte avanturističke. Kako stoji sa Grimovim bajkama, delima fantazije Džordža R. R. Martina ili Homerovom Odisejom?
O bajkama piše Volfram Ete. On ističe da junaci bajki ne reflektuju svoje opasne poduhvate, jer je nužda (materijalna beda ili porodični sukob), ta koja junake nagoni na akciju, te se zapravo potraga za pustolovinom i ne zbiva. Jer je retko u nemačkim bajkama identifikovati želju “da se reaguje” ili homo-erotski obojenu želju u borbi muškarca protiv muškarca, ono što Ete vidi karakterističnim za dvorski roman.
Jan Sefner ispituje televizijsku seriju Igra prestola / Game of Thrones i, u osnovi, Martinov roman-serijal Pesma leda i vetra / A Song of Ice and Fire, što oba dela situira u tradiciju putovanja junaka: junak prekoračuje geografsku granicu, ne čini ništa u ime časti, već doživljava traumatične epizode.
O pustolovnom ili ne junaku Odiseju piše Suzane Gede. Odisej je jedan od tih putnika u nepoznato. Ali govoriti o “slučajnim događajima” nije primereno, jer su bogovi sve ove avanture planirali, a najmanje ih traži sam Odisej, ne iz svog etosa već kao onaj ko ih trpi (podnosi) i najvećma onaj ko želi natrag u svoju domovinu. Zaključak otuda ovde glasi: Odiseja nije priča o pustolovini.
EKSPERIMENTALNA LITERATURA ŠUNDA: Manuel Milbaher bavi se Ariostovim Besnim Orlandom (Orlando furioso). Orlando je bio tema za diskusije među obrazovanima u Italiji 16. veka. Gotovo da je bila odbačena serija pustolovina kao degradacija epike, ali je on postao skriveni uzor pesnika.
Pronalazak Aristotelove Poetike i njen zahtev za jedinstvom radnje imalo je veliku ulogu. Mihael Valtenberger tumači avanturističku sferu u Schelmenroman (avanturistički roman): ona nije nova, ni strana, već je avanturizacija poverljivog sveta. Individua se odlikuje autentičnošću. Inka Milder-Bah u svojoj studiji opisuje Geteove novele i time formalnu srodnost sa novelom pustolovine. Srednjevekovna aventure je “jedan epsko-romantični osnovni rod novelističkog događaja”.
Age A. Hanzen-Leve bavi se zlatnim 1920-im godinama u Sovjetskoj Rusiji, u kojoj je jedno kratko vreme funkcionisalo slobodno književno tržište. Književna avangarda – Jevgenij Zamjatin, Vsevolod Ivanov i Viktor Šklovski, u vidu romana avanture, afirmisali su eksperimentalnu literaturu šunda, odnosno jednu parodističku literarizaciju trivijalnih žanrova.
Darija Manova posvećuje se temi motiva romana avanture. Ovde je reč o non-fiction književnosti imperijalističke i kapitalističke trgovine sirovinama; ove knjige su objavljivane 1920-ih i 1930-ih godina (Borba za svetsku silu naftu, Anton Ciška; Putevi osvajanja kafe, Hajnrih E. Jakob). Manova razmatra i članke Karla Maja iz vremena oko 1875. Maj je glorifikovao rudare, te je u jednom Majevom prilogu Jedan kraljevski proleter, glavnu ulogu igralo gvožđe kao sirovina. Ovde je reč o originalnom spoju materijala i avanture, reč je o njihovoj socijalnoj razornosti u oblasti biografije materijala. Tako se već tu nazire teren docnijeg Majevog stvaralaštva i avanturističkih tema, kao što su ulje u plamenu, princ nafte ili blago u srebrnom jezeru, u čijem fabulativnom središtu stoji potraga za blagom.
Julika Grim razmatra odnos avanture i nauke. Kako je moguće baviti se naukom na avanturistički način? Grim govori o školskim projektima kao što su avantura umesto predavanja. Ona citira Fransisa Bekona i njegovo delo Novum Organum, u kome on metaforično veli: “ljudski duh je spreman na put u otvoreno more”. Ona citira predavanje Maksa Vebera, Nauka kao poziv iz 1917. u kome Veber naučnika vidi kao junaka koji stremi istini, a ne naprosto kao člana naučnog kolegijuma.
Sve priloge ovog zbornika karakteriše širina pogleda, detaljna i pedantna filološka argumentacija, živi stil. Njime je obasjan jedan možda suboptimalno osvetljeni fenomen avanture u istoriji pripovedanja. Za ljubitelje avanturističke književnosti ovaj zbornik je vademekum za prodore u finese veoma rasprostranjenog literarnog postupka, drevnog kao i sama književnost.