Esej pisan za Foreign Affairs Fransis Fukujama počinje konstatacijom da je 2024. bila „dobra godina za demokratiju“. Godina u čijem smo devetom mesecu je zaista rekordna: 3,7 milijarde birača u 72 zemlje izašlo je ili će izaći na birališta širom sveta (podatak UNDP). Više od polovine planete („Gardijan“). Od „najveće (najmnogoljudnije) demokratije na svetu“ – Indije – do nekih od najmanjih, poput San Marina; od Tajvana u januaru do onih u Sjedinjenim Državama u novembru, možda i najkonsekventnijih. Globalni kontekst nije povoljan. Donosioci odluka strahuju od recesije, nastavka konflikta u Ukrajini i pojasu Gaze, tenzija na relaciji Vašington – Peking.
Dobitnica Nobelove nagrade za mir, Marija Resa, u nedavnom intervjuu je upozorila kako će „svet znati da li demokratija živi ili umire do kraja 2024. godine“. Same demokratije, odnosno politički sistemi „načeti“ su polarizacijom i širenjem dezinformacija. „Politički pejzaž karakteriše snažna polarizacija, osećaj nelagode i pad poverenja u vlade i demokratiju“ (Soren Filet). Uticaj sadržaja koji je lažan i izaziva podele u vremenu novih (i moćnih) tehnologija a „krhkih“ (engl. fragile) demokratija predstavlja glavnu pretnju, rečeno je na Svetskom ekonomskom forumu (WEF) u Davosu. (Zanimljivo je da u izveštaju o globalnim rizicima WEF-a za 2023. problem plasiranja dezinformacija nije uključen ni u prvih 10 najvećih pretnji.)
U nemalom broju zemalja izbori nisu slobodni. Građani se primoravaju da izađu na birališta ili ih njihovi predstavnici bojkotuju, suočeni sa neravnopravnom utakmicom. Oni koji glasaju „žive u veoma nejednakom svetu — a kada nejednakost raste, poverenje u vladu opada“ (takođe UNDP). Tako jedna od dve osobe smatra da nema kontrolu nad svojim životom, a dve od tri osobe misle da se njihov glas ne čuje u političkom sistemu. Na jednom od pet izbora održanih bilo gde u svetu, postoji makar jedan kandidat ili stranka koji odbacuje rezultat. Delom i zbog toga, izlaznost birača globalno opada za 10 odsto od 2008. do 2023. godine (prema organizaciji International IDEA). U izveštaju instituta V-Dem napisano je da se kvalitet demokratije koju uživa prosečni građanin sveta 2022. vratio na nivo iz 1986. godine. Najzad, tri četvrtine svetske populacije sada živi u autokratijama, uključujući izborne autokratije, među koje neretki istraživači ubrajaju i Srbiju.
Izbore koji se održavaju autoritarni režimi vide kao „bojna polja za manipulisanje informacijama“ (Džon Glen). Uoči izbora za Evropski parlament specijalizovane organizacije uočile su „poplavu (pokušaja) mešanja“. U avgustu 2023, kompanija Meta (ranije Fejsbuk) je objavila da je uklonila globalnu „kampanju uticaja“ koja je potekla iz Kine a „ciljala“ Australiju, Japan, Veliku Britaniju i SAD.
Ovo „seme“ dezinformacije se ne bi tako dobro primilo da ne pada na plodno tle. IPSOS-ovo istraživanje raspoloženja u 28 zemalja širom sveta, sprovedeno krajem 2023. godine, pokazalo je da građani mahom veruju kako je njihova zemlja „u propadanju“ (58 odsto ispitanika) a društvo „slomljeno“ (57 odsto). Tako je čak i u zemljama gde BDP raste. Na drugoj strani su elite – njih većina (62 odsto) vidi kao blisko povezanu, „odrođenu“ grupu.
BRIGE
Građane na prvom mestu brine rast troškova života. Mark Džon i Sumanta Sen za „Rojters“ pišu kako je inflacija doprinela lošijem rezultatu Modija u Indiji, mejnstrim partija na izborima za Evropski parlament, odnosno „čišćenju“ konzervativaca u Velikoj Britaniji. Slično je, naravno, i na drugim kontinentima: Afrički nacionalni kongres, tradicionalno najjača partija u Južnoafričkoj republici je izgubila izbore; slično se očekuje u decembru u drugoj najvećoj demokratiji Afrike, Gani. U Senegalu je pobedio kandidat koji se zalaže za borbu protiv korupcije. Jedino je u Meksiku vladajuća partija MORENA uspela da opstane tako što je „pokrila“ račune biračima sa niskim primanjima. Stopa inflacije se polako normalizuje, ali je „šteta“ već napravljena.
Druga velika tema, koja se nameće i kod nas, jeste zelena tranzicija. Ali ne više kao prioritet, već pitanje – da li ima smisla u njoj istrajati, ako u uslovima ograničenih resursa košta previše. Videli smo u kampanji za evropske izbore, koliko poljoprivrednici, ili prevoznici mogu biti uticajan lobi kada se bore protiv propisa koji imaju za cilj nula štetnih emisija. Džon i Sen zaključuju kako najveći izazov zelenoj tranziciji može stići iz SAD, ukoliko Tramp pobedi na izborima.
Najzad, tema broj tri, koja ne predstavlja više novost, tiče se rasta (ekstremne) desnice. Kas Mude (Mudde), jedan od globalno najpriznatijih istraživača ovog fenomena ekstremne desnice u politici, često ističe kako se granica izbrisala: tradicionalne partije u trci za glasovima usvajaju sve češće pozicije koje su jednom bile nezamislive. Potrošnja po meri populista (s akcentom na „porodične vrednosti“), ksenofobni nastupi, tvrd otpor migracijama „ulaze u mejnstrim“ i garantuju glasove. Tako je Reformska stranka u Velikoj Britaniji osvojila čak četiri miliona glasova (ali je zbog većinskog izbornog sistema ostala izvan parlamenta). Nešto slično se očekuje u Austriji, gde se Stranka slobode (FPÖ) nada povratku na vlast. Da parafraziramo čuvenu rečenicu, Evropi i dalje trebaju radnici (uzimajući u obzir negativna demografska kretanja), ali baš i ne želi da primi previše ljudi. Samo, to je teško izvesti. (Jedno je sigurno, svedoci smo sve strožeg režima na granici EU, i u tom svetlu treba posmatrati i početak rada sistema ETIAS 1. novembra.)
ŽELJE
Ljudi „globalno žele demokratiju“ iako njom nisu zadovoljni, i to devet od 10 njih (UNDP). Kako za „Tajm“ piše Koh Iv, „sigurno je jedino da glasači ne žele da stvari ostanu iste“. A kada su nezadovoljni, glasaju za nekog drugog. Čak i tamo gde je vlast uspela da opstane, podrška javnosti je opala: pomenuli smo Indiju i Južnu Afriku, ali slično je u Venecueli (koju sve vreme potresa kriza legitimiteta Madurove vlasti) ili Bangladešu, iz koga je premijerka Šeik Hasina morala da beži, svrgnuta na talasu protesta koje su predvodili studenti.
Opet paradoksalno, na akciju ih pokreće (i) osećanje bespomoćnosti (ili krajnje ugroženosti). Majkl Bruter, direktor Opservatorije za izbornu psihologiju pri Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka kaže kako je „beznađe (…) moćna emocija u izbornoj psihologiji (…) kada (ljudi) misle da su stvari tako loše, da ne mogu da budu gore“. Jednom kada to pomisle „odluče da glasaju (i) za političke stranke za koje (sami) ne veruju da su rešenje“; „situacija postane toliko očajna da žele promenu po svaku cenu.“ Mi bi smo dodali – kada nepravda postane previše jaka.
Često i istraživači ne razumeju građane. Dok „stručnjaci imaju tendenciju da posmatraju učinak institucija i institucionalizovanih procesa (…) građani, posebno marginalizovane grupe, doživljavaju demokratiju direktno, upravo zato što su marginalizovani od tih istih institucija“. Danijela Domingez navodi kako bi bilo irelevantno posmatrati koliko je u datoj zemlji sudski sistem profesionalan ako građani ne mogu da mu pristupe. Ideja da demokratskim poretkom mogu upravljati samo oni koji su „naučeni“ počiva na privilegijama, smatra Filet. Manjine ili marginalizovane zajednice nemaju isti pristup relevantnim informacijama kako bi formirali politička mišljenja ili gajili interesovanje, a „osećaj dubokog, međusobnog poverenja između građana i vlada“ je „od suštinskog značaja za napredak“ (jednog društva).
Kako se jedan politički sistem može „popraviti“? Određene uvide nam pružaju preporuke Pju (Pew) istraživačkog centra. Tako što će, pre svega, odgovoriti na osnovne potrebe ljudi koje smo naveli. Stanje u kome se nalazi ekonomija, ima li poslova i kakav je kvalitet života. Zatim, reformom sistema i izborom „boljih“ kandidata, koji su „reprezentativniji“ i koji bolje razumeju potrebe „običnih“ ljudi. Sistem mora počivati na vladavini prava – gde će se „postojeći zakoni primenjivati na pravičan način“ a „prava građana poštovati“ i oni biti tretirani jednako. Sami građani mogu da se promene, tako što će biti pristojniji jedni prema drugima, manje skloni podelama i svađama, poštovati one koji misle drugačije.
STRAHOVI
Možda i najveći izazov integritetu političkih procesa tiče se rastuće primene veštačke inteligencije (AI). U oblastima poput medicine, komunikacija, ili transporta AI će neminovno proizvesti revoluciju. Međutim, moguće posledice po demokratiju, ljudska prava i vladavinu prava su veoma zabrinjavajuće.
Kako za Journal of Democracy pišu Sara Kreps i Dag Kriner, „najproblematičniji aspekt generativne AI je u njenoj sveprisutnosti (engl. hiding in plain sight), (sposobnosti da) proizvodi ogromne količine sadržaja koji mogu da preplave medije, internet i političku komunikaciju u najboljem slučaju besmislenim glupostima a u najgorem dezinformacijama“. Na taj način, „podrivaju se napori vlasti da razumeju osećanja birača“ i ugrožava kvalitet demokratskog predstavljanja. Takođe, narušava se princip odgovornosti, tako što se onemogućava efektivan nadzor od strane građana. U jednom takvom okruženju zapravo je racionalno da se više ne veruje nikom, odnosno „sklizne“ u nihilizam koji je „u suprotnosti sa jednom živom demokratijom i koji nagriza društveno poverenje“. Po sistemu – svi su isti. Autori navode primer eksperimenta iz 2020. kada članovi Kongresa nisu bili u stanju da razlikuju pisma koja su im poslali ljudi koji su glumili njihove glasače, od onih napisanih primenom AI. Na taj način moguće je obesmisliti svaku javnu raspravu koja prethodi usvajanju kakvog akta.
Tajvan predstavlja primer društva gde je umesto parcijalnog pristupa, fokusa na medijsku pismenost ili, recimo, fact-checking pokušan „holistički odgovor“ oslonjen na rad nevladinih organizacija, posebnih, nezavisnih timova koji proveravaju istinitost iznetih tvrdnji i advokata spremnih da na prepoznate manipulacije odgovore tužbom. Pomenuti timovi bi razotkrili glasine, izborna komisija održala konferenciju za medije kako bi odbacila tvrdnje o nameštenim izborima, a „influenseri“ na kraju hiljadama pratilaca objasnili kako se glasovi zapravo računaju i zašto nameštanje nije bilo moguće.
Tvrdnju kako je 2024. bila „dobra godina za demokratiju“ Fukujama je ilustrovao rezultatima izbora u Poljskoj (održani 2023. doduše, ali se efekti itekako osećaju), gde je prevagu odnela Građanska platforma Donalda Tuska; pobedom Havijera Mileija u Argentini, koja navodno ide u prilog stabilizaciji ekonomskih prilika u toj važnoj zemlji; pomenutom Tajvanu, Finskoj (očekivano), ali i El Salvadoru – iako je tamošnji premijer u ratu protiv organizovanog kriminala napustio okvire zakona. Upozorava i na tendenciju jednom uspešnih lidera da sistem prepravljaju onako kako im odgovara, ne bi li osigurali poziciju ili produžili mandat. Rezultate izbora održanih za EP možemo posmatrati i kao dobre i kao loše – s jedne strane, izborom nove Komisije osiguran je kontinuitet mejnstrim partija posvećenih „evropskom projektu“ a s druge, stranke desnice, uključujući i ekstremne, zabeležile su rast (nauštrb „zelenih“).
Važno je naglasiti da su izbori samo jedan aspekt demokratskog uređenja. Izazovi koji mu prete ne odnose se samo na momenat glasanja, već i ono što prethodi, odnosno sledi u političkoj utakmici. Uprkos primerima generisanja lažnih sadržaja korišćenjem AI, nedostaje dokaza koji bi nam pokazali da su autoritarni lideri ti koji bi od nje imali najviše koristi. U eri opšte polarizacije, birači će prirodno tražiti, biti skloni onim informacijama koje će ih utvrditi u verovanju u nešto (tzv. efekat „eho komore“). Politički akteri su se ovome davno prilagodili i više i ne pokušavaju da prevedu glasače na svoju stranu. Zato će kvalitet debate i usvojenih rešenja nastaviti da opada, a od nas kao građana zavisiti da li ćemo u ovome ostati samo nemi posmatrači.
Autor je viši savetnik u ISAC fondu iz Beograda