Zoe Lujić: Reke nisu resurs, već zajednice života koje imaju svoja prava

Mnoge reke u Srbiji su zagađene, pregrađene ili ugrožene rudarskim i infrastrukturnim projektima. Da li ih država danas vidi kao nešto više od resursa koji nije nužno ni čuvati?

Ne, institucionalno ih ne vidi. I to je suština problema. U praksi, u pozitivnom pravu, Priroda se uglavnom vidi kao objekat, gde ljudi određuju koliko ona može biti povređena, koliko može biti zagađena, daju sebi za pravo da odrede koliko će neko biti ubijen, koliko će neka šuma ili reka biti ubijena – u zavisnosti od toga kako im odgovara, politički, pravno ili ekonomski.

Ne gleda se na nju kao na živo biće sa jednakim pravom na život kao što to čovek ima. To je totalno drugi odnos. Pravo, kako sada stoji, uglavnom je stvar nekog društvenog ili političkog dogovora, a prava Prirode gledaju na svako živo biće kao na subjekat. I to nije stvar dogovora, nego činjenice. To je stvar pravde i to je stvar prava.

Šta su zapravo prava Prirode?

Najjednostavnije rečeno, to su urođena i neotuđiva prava svih živih bića na život, na postojanje, na zdravlje, na dom, na ekološki integritet, na prirodni razvoj i obnovu, na prirodnu evoluciju…

To možda zvuči razumno, čak i očigledno, ali u praksi nije tako. Jer mi danas živimo u sistemu u kome je Priroda objekat u zakonu. A ovde je premisa drugačija: Priroda je subjekt u zakonu. Kao što je čovek automatski po rođenju subjekt u zakonu i može sam za sebe da govori, tako u pravima Prirode i Priroda ima pravo na svoj glas u zakonu, naravno, kroz svoju ljudsku zajednicu.

To nije samo poboljšanje postojećeg ekološkog zakona, zato što je sama premisa totalno drugačija. Ovde mi određujemo i držimo Prirodu kao objekat. U pravima Prirode ona je subjekt. I to je nova paradigma.

Kako iz te perspektive gledamo na reke? 

Reke su nekako početak. Najčešće su upravo reke prvi ekosistemi – mada ja ne volim baš da kažem „ekosistem“, to mi zvuči malo tehnički. Više volim da govorim o živim zajednicama, jer to one jesu.

Možda se na rekama najviše radi zato što su ljudi nekako najbliže povezani sa rekom, zato što od reke zavise, zato što su gradovi nastali pored velikih reka, a i zato što je reka nekako najlakše definisana. Ima jasan početak, ima kraj, ima tok. Ljudi mogu lakše da razumeju da je to jedna celina, jedna živa zajednica.

Meni je važno da se razume da to nije neka amorfna masa nečega tamo negde. To je zajednica života.

Vi sada upravo na rekama pokušavate da otvorite pitanje prava Prirode u Srbiji. Šta konkretno radite?

Kroz Earth Thrive, odnosno kroz našu platformu Balkanski centar za prava Prirode, bavimo se pravima Prirode na Balkanu, konkretno najviše u Srbiji. Trenutno imamo aktivnosti vezane za četiri reke – Unu u Bosni i Hercegovini, gde smo partneri međunarodne zajednice i tri reke u Srbiji: Pek, Rzav i Topčiderku. Imamo i interesovanja srodnih organizacija iz Crne Gore sa kojima razgovaramo o mogućnostima ovih dana.

Postoje razni načini na koje možete da se zalažete za prava neke žive zajednice.

Za Pek idemo najdirektnije. Tu želimo da tražimo lokalni zakon za prava Peka. To radimo sa fenomenalnim ljudima iz Nu Dau iz Majdanpeka. To su ljudi otvorenog uma i otvorenog srca, kojima uopšte nije trebalo objašnjavati prava života drugih bića. Kad sam počela da pričam o tome, Irena iz NU Dau je samo skočila i rekla: „To, to je odavno trebalo.“

Kod njih hoćemo da tražimo lokalni zakon. Verovatno ga nećemo odmah dobiti, ali nema veze. Idemo na to, na taj način ćemo predstavljati Pek.

Sa Rzavom i Topčiderkom idemo malo nežnijim putem, kroz Povelju prava. Iza povelje može svako da stane. Svako može da kaže da reka treba da bude čista, zdrava i slobodna. Kroz to ljude osvešćujete, okupljate ih oko istog cilja, ali ne kroz strah od zakona, kazni i zabrana, nego kroz uključivanje.

Zašto prvo Pek?

Zato što je Pek jedna od najzagađenijih reka u celom regionu, možda je i u Evropi među najzagađenijima. S druge strane, tamo imamo zajednicu koja je spremna da ide do kraja.

Imamo predstavnike koji mogu o tome da govore i u samoj gradskoj skupštini, imamo podršku lokalnih ljudi, imamo jedan veliki konkretan  problem – zagađenje. I zato će Pek biti prvi pilot-projekat na osnovu koga ćemo videti kako drugi mogu da učestvuju, kako se gradi praksa i kako se menja narativ.

Čak i da zakon ne bude formalno usvojen, mi ćemo ga tražiti. Mi već imamo spreman predlog Nacionalnog Zakona za Prava Reka Srbije, na kojem smo radili sa svetskim stručnjacima za zaštitu reka kao sto su International Rivers i naši dugogodišnji partneri Earth Law Center, i onda smo ga obradili da bude primenljiv u srpskom zakonodavstvu. S obzirom da trenutno nemamo vladu koja bi mogla da razmatra ovakav zakon, ne iznosimo ga u javnost za sada, ali on služi kao okvir zajednicama – na osnovu njega mogu da urade lokalni zakon za prava reke ili Povelju, u zavisnosti od situacije. 

Na osnovu Nacionalnog Zakona za Prava Reka pisaćemo i lokalni zakon za Pek kao i Povelje za Topčiderku i Rzav. Onda će se lokalna zajednica, kroz jezik Prava Prirode, pozivati na taj zakon u vezi sa bilo čim što se tiče reke. Samim tim, to ljudima ulazi u glavu, menja se razmišljanje, a sa razišljanjem i ponašanje. To je zapravo i najviši cilj. 

A Topčiderka i Rzav?

Topčiderka je zaista jedan mnogo lep projekat. Radimo ga preko naše Zajednice za Prava Prirode Beograda, u saradnji sa Kulturnim centrom Beograda, Umetničkim kolektivom U10 i, najverovatnije, stručnjacima sa Šumarskog fakulteta. Topčiderka je relativno mala reka ali je stravično uništena, ubijena i zagađena. Veliki deo korita je zabetoniran, negde ide kroz cevi, praktično je svedena na nešto što treba samo sprovesti.

Zato hoćemo da uradimo Povelju prava Topčiderke – pravo na slobodan tok, pravo da ne bude zagađena, pravo na prirodnu obnovu, pravo na prirodnu bioraznovrsnost. Tu ćemo ići kroz umetnost, uključivanje građana, kao i kroz pokušaje bioremedijacije, dakle kroz biljke koje mogu da pomognu da se delovi reke makar donekle pročiste. To nije samo simbolično, već može i konkretno da pomogne. Profesori Šumarskog fakulteta su već imali takav pilot projekat pre par godina, što nam je i dalo ideju. A nedavna izložba  „Topčiderka“ umetnice Nine Ivanović iz U10 umetničkog kolektiva u KCB-u kao i razgovor o reci na samoj Topčiderki zimus, je zapravo bila ta ‘iskrica’ koja me je i navela da krenem da konačno radim i na mojoj lokalnoj reci, što mi je bila davnašnja želja.

Kod Rzava je veliki problem brana Svračkovo, koja bukvalno preseca reku na pola i zaustavlja je u svom toku. To je ogroman udar na tu živu zajednicu. I tamo ćemo raditi na Povelji prava, zajedno sa lokalnom grupom Rzavljani. Problem sa Rzavom je i to što se pod izgovorom „vode za piće“ guraju rešenja koja ne adresiraju stvarne i velike gubitke u mreži, ne adresiraju curenja, ne adresiraju rasipanje, nego se opet ide na to da se uzme još od Prirode. Mentalitet ekstraktivizma je upravo to što nas je i dovelo do katastrofe u kojoj živimo i apsolutno je krajnje vreme da se sa tim stane i razmišlja u okvirima suživota, obnove i samo-ograničenja našeg konstantnog uzimanja od Prirode. 

Poenta nije da stalno uzimaš još. Poenta je da smanjiš potražnju, da smanjiš gubitke, da raspodeliš pravedno. A ne da širiš ekstraktivizam.

Kada kažete „prava Prirode“, mnogima bi to moglo da zvuči kao utopija. Ima li takav pristup uporište u svetu?

Apsolutno. Prava Prirode,  i to u samom zakonu, postoje već nekih dvadesetak godina širom sveta. Još 2008. godine Ekvador je uneo prava Prirode u svoj Ustav, što je najbolji način, jer onda kao ustavna kategorija pokrivaju sve.

Širom sveta trenutno ima minimum pola hiljade različitih inicijativa – bilo za individualne žive zajednice, bilo već u samim zakonima, ustavima ili drugim pravnim okvirima. To je najbrže rastući pravni pokret na planeti.

A nije to više ni „negde daleko“. U Evropi već postoji živa zajednica koja ima prava Prirode u zakonu, i to u Španiji – laguna Mar Menor. Dakle, ne pričamo sad o nečemu što je ljudima predaleko da ne mogu da razumeju. Evo Španije, usred Evrope. Ta laguna je priznata kao subjekt u zakonu. To znači da, ako bude ugrožena, može da se brani na sudu. Prava Prirode u Evropi se jako brzo šire. U samoj Britaniji imate reke koje imaju već prava u svojim lokalnim opštinama, Irska je za samo pet godina od lokalne inicijative došla do priče o  uvođenju prava Prirode u sam ustav! U Parizu postoji jaka kampanja za prava reke Sene i to podržana od same gradonačelnice Ani Hidalgo, na kojoj rade moji dragi prijatelji iz Francuske, pa na njihovom primeru i praksi učimo i mi.

Kako jedna laguna ili riba recimo mogu da sebe brane na sudu?

Jedan od mojih omiljenih primera je baš iz Ekvadora. To je slučaj prašume Los Cedros, predivne, stare šume ogromne biološke raznovrsnosti. Neko je hteo da usred tog epicentra šume otvori rudnik zlata.

Tada je jedan predivan aktivista, Karlos Zorilja, sa kojim smo mi 2020 uradili i vebinar na temu Prava Prirode kao oruđa protiv ekstraktivizma, izašao pred sud kao član šumske zajednice i kao neko ko ima moralno pravo da zastupa ta bića. I to je važno: ne može baš svako tek tako da dođe i kaže da nekoga predstavlja. Mora da postoji dokazano moralno pravo, odnos, odgovornost prema toj živoj zajednici.

Karlos je pred sud otišao u ime dve vrste malenih žaba. Jedna od njih je toliko retka da se mislilo da je nestala još u praistorijsko doba, pa je ponovo pronađena. Druga je takođe izuzetno ugrožena i retka. On je u ime tih žabica otišao na sud i rekao, suštinski: “To je naš dom. Mi tu živimo. Imamo pravo da živimo. Imamo pravo na zdravlje, na postojanje. Rudnik je nešto protivno tome.”

Sud je presudio u korist žabica, i naravno, u korist svih ostalih živih bića koja tu žive. Meni je taj primer važan zato što vrlo jasno pokazuje šta znači kad je glas Prirode prepoznat, priznat i ispoštovan.. To više nije priča u kojoj samo ljudi vagaju svoj interes, nego u kojoj se prepoznaje da i druga bića imaju sopstveni interes: da žive. To je njihov dom i imaju pravo na njega.

Zašto toliko insistirate na jeziku? Na primer, na tome da se ne kaže kako je nešto „uništeno“, nego „ubijeno“? Insistirali ste i da u ovom intervjuu reč “Priroda” bude pisana velikim slovom. 

Zato što jezik predstavlja ono kako ti razmišljaš o nekome i kako želiš da ga drugi dožive. Ako o Prirodi pričaš kao o objektu, kao o resursu, onda je već unapred postavljaš u odnos eksploatacije. To je ekstraktivistički i kapitalistički jezik.

Mi nikada ne govorimo o Prirodi kao o resursu, ili čak o ‘prirodnom dobru’. Živa bića nisu ni resurs ni ‘dobro’ nego život koji postoji sam za sebe sa svojom suverenošću i svojim urođenim pravima. Resurs je nešto što se eksploatiše, što treba da se iskoristi. Priroda i živo biće nisu tu da ih mi iskorišćavamo. Ona žive sama za sebe. Mi možemo da se poslužimo onoliko koliko nam treba da zdravo živimo. Tačka.

Isto je i sa rečima „uništiti“ i „ubiti“. Predmet možeš da uništiš. Ali živo biće ubijaš. Drvo je živo biće. Reka je živa zajednica. I kad kažeš da ubijaš živo biće, to ima totalno drugačiju konotaciju, drugačije razmišljanje. Meni je jako važno da se označi ta žrtva koju mi namećemo Prirodi, jer se nikad ne poštuje ta žrtva. A to je neki početak pravde — da se kaže da neko pati i da neko umire.

Gde su tu ljudska prava?

Ljudi su deo Prirode. Kad govorimo o pravima Prirode, govorimo i o ljudskim pravima. Ako reka ima pravo da bude čista, to znači da i ljudi imaju pravo na čistu vodu. Ako Priroda ima pravo na zdravlje, to znači i naše pravo na zdrav vazduh, zdravu vodu, zdrav život.

Problem je što ljudi često misle da imaju neka „prava“ koja zapravo nisu prava. Neko misli da ima pravo na profit od ubijanja Prirode. Pa nema. To nije pravo. To si ti sebi dao za pravo, ali u tom prirodnom, moralnom i etičkom smislu to ne postoji.

I zato stalno kažem: treba prvo razgraničiti šta su prava, a šta nisu prava. Imaš pravo na život, zdravlje, vodu, hranu, kao i svako drugo živo biće. Nemaš pravo da pobiješ pola šume zato što hoćeš ogromnu kućerinu usred šume. Nemaš pravo da presečeš reku zato što ti je tako lakše da proizvodiš energiju ili da vodiš neki posao.

Da li pokušavate da prava Prirode kod nas uvedete u pravnu praksu?

Da, apsolutno, to je jedan od glavnih ciljeva naseg rada. Na primer, naše tri žalbe Bernskoj konvenciji protiv rudnika u Jadru, Homolju i Bosilegradu predate su upravo na osnovu prava Prirode kao argumenta, što je pravni presedan. I te žalbe su prihvaćene kao validne.

Zajedno sa partnerima Earth Law Center i International Rivers sastavili smo i nacionalni predlog zakona za prava reka. Još ga nismo izbacili javno. Jako je važno da taj okvir postoji, jer je to referentna tačka za svakog drugog ko hoće da radi na pravima reka. To je ovde totalno nova stvar.

Kako izgleda komunikacija sa institucijama po tom pitanju? 

Nikako, iskreno. Mi sa njima ne pričamo, osim preko biroa Bernske konvencije, preko žalbi, tužbi i zahteva za informacije. Drugačije ne može. Nemamo kome da predamo ovakve stvari, niti želimo da ih predamo u ovakvoj atmosferi zbog oportunizma.

Zato sve gradimo odozdo – kroz zajednice, kroz jezik, kroz povelje, kroz pokušaje da se napišu lokalni zakoni, kroz menjanje načina na koji ljudi vide reku. To je sporiji put, ali je jedini pošten.

Šta bi, po vama, bio prvi znak da se stvari zaista menjaju?

Prvi znak je da ljudi počnu da govore drugačije. Da prvi put kažu da reka nije objekat, nego živa zajednica. Da razumeju da Priroda nije neka amorfna masa tamo negde, nego milijarde individualnih živih bića koja žele da žive kao i svi mi i koja imaju urođena neotuđiva prava na taj život, i da smo i mi deo toga.

I ja već vidim da se jezik širi – na primer, ljudi koji prate našu Zajednicu za Prava Prirode Beograda na Instagramu, počeli su da pišu Priroda velikim slovom, da govore kako smo svi deo Prirode i da je ona živo biće. Meni je to najlepši znak da se stvari ipak mogu promeniti i to relativno brzo. Daje nadu i podstrek.

Mi smo sada na pionirskom početku. Radimo prve reke, prvi okvir, prve povelje, prvi lokalni zakon. I to jeste spor proces. Ali neko mora prvi da ga započne. Jer prava utopija nije ovo što mi radimo. Prava utopija je verovati da možemo nastaviti da ubijamo reke, šume i druga živa bića, a da će svet ostati zdrav.