Najpoznatiji po izložbi „Toliko mi nedostaješ” (I Miss You so Much) iz 2021. godine, na kojoj su bili prikazani izgubljeni ljudski ekstremiteti, Haled Husein, koji dokumentuje rat u Gazi skulpturama od gline, nastavlja da vaja usred ruševina Gaze, beleži svoje radove, a zatim ih uništava. Za „Novi magazin” objašnjava zbog čega to čini.
Rođeni ste u Rafi, u Gazi, gde ste studirali umetnost na Univerzitetu Al-Aksa. Možete li nam reći nešto o tamošnjem odseku za umetnost
Rođen sam u Rafi 1975, srednju školu sam završio 1993. godine. U to vreme u Gazi nije postojao univerzitet koji je nudio studijski program likovnih umetnosti. Međutim, 1996. na Univerzitetu Al-Aksa otvoren je Odsek za umetničko obrazovanje sa ograničenim resursima. Bio sam deo prve generacije od 15 studenata i 22 studentkinje na tom programu, a diplomirao sam 1999. Te godine studiranja i druženje sa kolegama bile su najlepši period mog života.
Vaša umetnost bila je izlagana širom palestinskih teritorija, kako stvari stoje na međunarodnom planu?
Učestvovao sam na brojnim lokalnim izložbama u Gazi i na Zapadnoj obali, izlažući slike rađene uljanim bojama i skulpture. Međutim, transport mojih skulptura van Gaze pokazao se kao težak zadatak. Moji radovi su prikazani na nekoliko međunarodnih izložbi – u Turskoj, Bosni i Hercegovini, Grčkoj, Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama – ali isključivo posredstvom fotografija.
Najpoznatiji ste po skulpturama vezanim za „Veliki marš povratka” iz 2018. Možete li nam reći nešto više o tome?
Godine 2021. priredio sam samostalnu izložbu pod nazivom „Toliko mi nedostaješ”, koja je poslužila kao uvod u istraživanje sprovedeno u galeriji „Šababik” u gradu Gazi. Kroz ovaj projekat nastojao sam da izrazim početni šok, misli i osećanja mladih osoba kojima su amputirani ekstremiteti – posebno onih koji su ih izgubili tokom ratova i sukoba, a naročito tokom protesta „Veliki marš povratka” na granici Gaze i Palestine.
„Veliki marš povratka” predstavljao je niz mirnih narodnih protesta koji su počeli u Gazi 30. marta 2018, simbolično se poklapajući sa „Danom zemlje” iz 1976. godine, kada su Palestinci u Galileji protestovali protiv otimanja zemlje od države Izrael. Učesnici „Veliki marš povratka” zahtevali su pravo na povratak za raseljene Palestince i okončanje izraelske blokade Gaze. Protesti, koji su uključivali i sedeće demonstracije duž granice između Gaze i Izraela, trajali su mesecima. Izraelske snage su pucale na demonstrante, posebno ciljajući ekstremitete mladih ljudi, te ih namerno ranjavali i osakaćivali.
Takođe sam nastojao da razumem strahove i prioritete tih žrtava i da otelotvorim njihovu psihološku patnju. Moj umetnički projekat istražuje stanja gubitka, otuđenosti, bekstva i povlačenja u sebe, odnosno fizičku i psihološku patnju osoba sa amputiranim ekstremitetima, kako u društvu, tako i u okviru porodice, naročito imajući u vidu nedostatak psihološke i terapeutske podrške koja im nije dostupna. To se postiže kroz vajarstvo kao umetnost, s obzirom na njen snažan i upečatljiv vizuelni efekat.
Veći deo vašeg rada je nedavno uništen. Kako se to dogodilo?
U maju 2024. morao sam da napustim svoj dom kad su okupacione snage napale Rafu. Ostavio sam sve za sobom, nadajući se da ću se uskoro vratiti. Tek nakon osam meseci raseljeništva konačno nam je bilo dozvoljeno da se vratimo u Rafu, tokom prvog primirja u februaru 2025. godine. Otišao sam da obiđem kuću, bio sam toliko šokiran onim što sam zatekao da u prvi mah nisam mogao ni da je prepoznam. Bila je to samo gomila ruševina. Kao posledicu toga izgubio sam sve svoje umetničke radove.
Postali ste raseljeno lice u Gazi. Ipak, ponovo se bavite vajarstvom. Koje materijale koristite?
U Gazi ništa nije trajno, pa sam počeo da osećam kako umetnost deli istu sudbinu kao i ljudi. Ideja gubitka postala je deo naše svakodnevice. Za mene je umetnost postala više stvar psihološke otpornosti nego bilo čega drugog. U uslovima opsade i sa ograničenim resursima, nakon što sam po drugi put raseljen u Deir el Balah, glina je bila materijal koji mi je bio najbliži i najdostupniji. Ali moj odnos prema njoj više nije bio isključivo tehnički, jer sam ponekad koristio glinu uzetu sa razrušenih mesta i iz ruševina. Osećao sam da taj materijal nosi sećanje na domove, ljude i živote koji su tu nekad bili. Stoga glina više nije bila samo materijal za vajanje; postala je svedok rata, noseći na sebi trag i mesta i ljudi. Korišćenje ovog materijala predstavlja pokušaj da se sačuva ljudsko sećanje na rat, da se očuvaju likovi onih čiji su životi iznenada prekinuti i izmešteni, te da se u ljudskom sećanju održi ili povrati ono što ratovi pokušavaju da izbrišu.
Zašto ste odlučili da uništite dela koja sada stvarate? Možete li nam reći nešto više o tom procesu?
Nakon što su mi dom i umetnička dela uništeni u ratu, i nakon što sam više puta raseljen, počeo sam drugačije da posmatram umetnost. Više ne razmišljam mnogo o tome koliko će neko umetničko delo trajati. Sam uništavam svoje radove, pre nego što to učine ratna mašinerija i bombardovanje. To ne činim iz očaja, već zato što je ideja gubitka postala deo naših života. Kao što sam već pomenuo, ništa nije trajno; možda ću morati opet da se selim u nekom trenutku i ponovo budem raseljen. Gubitak umetničkog dela nije kraj – taj gubitak postaje produžetak njegovog značenja i direktan odraz ljudske krhkosti usred ovog razaranja. Snimam svoj trenutni umetnički projekat iz više uglova i kreiram 3D modele pojedinih scena, nadajući se da ću ih predstaviti međunarodnoj javnosti, iako ta dela fizički više ne postoje.
Sagovornik “NM” nije odgovorio na pitanja upućeno njemu na temu mira. Njegovo ćutanje se činilo dubokim. Možda je to odraz dubine bola koji izražava kroz svoja umetnička dela.
Još radova Haleda Huseina je dostupno na: https://www.facebook.com/share/18w69WkjLU/
i na: https://www.instagram.com/khaled.hussein75?stkn=YW14ZjV4d24zamMy
Prevela: Zorana Kostić