Radovi umetnica Zorice Čolić (1977) i Tanje Juričan (1980), saklupljeni su u izložbu „Mere tela“, koja će biti otvorena 28. avgusta u 19 sati, u Salonu Muzeja savremene umetnosti Beograd. Postavku je pripremio kustos i Miroslav Karić, a publika će moći da je pogleda do 19. oktobra.
Umetničke prakse ove dve autorke povezuje kritički odnos prema različitim fenomenima savremenog društva, kao i interesovanje za načine na koje društvene vrednosti i norme utiču na telo, odnose, obrasce ponašanja i svakodnevni život. U svojim radovima umetnice istražuju šta oblikuje i ograničava ljudsko postojanje, kao i granice između telesnog i društvenog, organskog i artificijelnog, autonomnog i institucionalnog.
Dok Čolić u svojim radovima naglašava telo kao promenljivu kategoriju, čije se značenje oblikuje kroz percepciju, želju, potrošačku kulturu i medijske predstave, Juričan pažnju usmerava na materijalne i simboličke forme i prakse koje učestvuju u oblikovanju pojedinca i društvenih odnosa. Njihove radove povezuju teme tela, društvenih normi i mehanizama koji ih proizvode i održavaju, ali i interdisciplinarni pristup koji ukršta vizuelnu umetnost, tehnologiju, teoriju i empirijsku perspektivu.
Na izložbi u Salonu MSU Čolić i Juričan razmatraju načine na koje društvena pravila, očekivanja i sistemi vrednosti postaju deo telesnog i ličnog iskustva. Istražuju kako se takvi obrasci usvajaju, ponavljaju i vremenom prihvataju kao deo svakodnevice, ali i kako se širi društveni obrasci prelamaju kroz individualna iskustva. Društvena očekivanja i konvencije tako mogu postati deo ljudskih ličnih potreba, navika, strahova i strategija samokontrole.
Čolić kroz objekte i video problematizuje posledice savremenog kapitalizma po ljudsko telo, ukazujući na to da njegove granice više nisu jasno odvojive od tehnologije, medicinskih dostignuća, ekonomskih i kulturnih sistema koji ga transformišu i augmentuju. Njeni radovi takođe preispituju društvene predstave o zdravom, funkcionalnom i poželjnom telu, koje se formalizuju kao sistem vrednosti i postaju deo subjektivne percepcije sopstvene telesnosti, želje i ranjivosti, što današnji odnos prema telu čini duboko etičkim i političkim pitanjem.
Juričan se, s druge strane, u interaktivnoj instalaciji i grupi objekata bavi ritualizovanim karakterom postupaka i radnji koji determinišu i modeluju obrasce ponašanja i delovanja u društvenim situacijama i stanjima obeleženim neizvesnošću i rizikom, kao i njihovim prevođenjem u poredak predvidljivosti, kontrole i zaštite. Umetničini radovi rasvetljavaju transgeneracijski nasleđene društvene prakse, materijalne i jezičke režime disciplinovanja, čiji se suptilni mehanizmi normativizacije kontinuirano reprodukuju kao mera usklađivanja sa društveno očekivanim i prihvatljivim poimanjima zdravog, poslušnog i produktivnog subjekta.