Današnje globalno stanje je manje uzvišeno. Počinje objavama Donalda Trampa na društvenim mrežama, a završava poslovnim interesima prijatelja i porodice američkog predsednika.
Nedavna publikacija Evropskog saveta za spoljne poslove zaključuje da Trampovo gotovo isključivo oslanjanje na prijatelje i porodicu kao izaslanike za posredovanje u rešavanju trnovitih spoljnopolitičkih problema predstavlja sistemske rizike za Evropu.
Predsednikovo korišćenje specijalnih izaslanika „sledi obrazac prepoznatljiv poput karakterističnog ritma operatera Morzeove azbuke“, kažu autori. „Pritisak na slabiju stranu prvo… odgađanje teških pitanja [i] sprovođenje sporazuma ličnim mrežama“. Iako bi Evropa trebalo da se boji ove nove „diplomatije bez diplomata“, trebalo bi i da pokuša da je razume.
U svetu bez zajedničkih načela i funkcionalnih institucija, specijalni izaslanici su nužnost. Jedna stvar koja drži svet na okupu je činjenica da su to isti ljudi koji pregovaraju o okončanju ratova u Ukrajini, Gazi i Iranu, i mogu nazvati predsednika u bilo kojem trenutku. Odbor za mir nije zamena za UN, ali teren za golf može biti jednako dobar kao i pregovarački sto.
Diplomatija se menja jer se menja priroda američke moći. Nakon Drugog svetskog rata, američka hegemonija osiguravala je javna dobra – otvorene morske puteve, stabilan finansijski sistem i kolektivnu bezbednost. Danas Amerika više nije voljna ili sposobna da osigura ta dobra. Umesto toga, radije deluje kao glavni globalni disruptor.
Druge zemlje bi trebalo da prepoznaju ovu činjenicu i ponašaju se u skladu s tim, svesne da je glavni cilj američke spoljne politike sada podsetiti ostatak sveta koliko je moćna. SAD koriste oblik teatralne hegemonije u kojoj su svi ratovi samo „specijalne operacije“, a sve neuspešne specijalne operacije (poput one u Iranu) globalni problemi koje drugi treba da reše.
U Trumpovoj spoljnoj politici brzina je važnija od smera. Frenetična nepredvidljivost drži sve izvan ravnoteže. Saveznici ne mogu da planiraju, protivnici ne mogu da se kalibriraju, a institucije ne mogu da se prilagode. Dok svet apsorbira jedan šok, sledeći je već stigao. Ovaj haotični pristup američki politički teoretičar Stiven Holms naziva „hijerarhijom bez reda“. Mogli biste to nazvati i doktrinom Agamemnona, u kojoj je odmazda – i za neprijatelje i za nelojalne saveznike – neizbežna.
Ovo je pogled na svet koji pretpostavlja da su države nejednake, da čak ni velike sile nisu jednako velike i da bi te sile trebalo da uživaju svoje privilegije i zadrže plen – ali pod uslovom da priznaju američku nadmoć. To nije verzija politike sfera uticaja iz 21. stoljeća jer u tom pogledu hegemon ne deluje na osnovu interesa, već se vodi ponosom i ljutnjom.
Biti profesionalni diplomata u Trampovo doba je kao biti kočijaš u doba automobila. Jednostavno rečeno, više niste potrebni. Vaša stručnost određuje vašu beskorisnost. Specijalni izaslanici su novi mirotvorci jer nisu opterećeni stručnošću i ograničeni birokratskim procesima. A činjenica da su Trampovi posrednici, Stiv Vitkof i Džerad Kušner, zaglibljeni u sukobima privatnih poslovnih interesa je prednost – bez sukoba interesa ne bi bilo podsticaja za rešavanje vojnih sukoba. Činjenica da stalno pričaju o poslu trebalo bi da naterata svet da poveruje da misle na mir.
Život u Trampovom svetu je kao vožnja na panoramskom točku u Prateru, istorijskom zabavnom parku u Beču, gde vrtoglavica ostvaruje profit. To je svet koji oblikuju posrednici, a ne srednje sile – srednje sile (setite se Turske, zalivskih država ili Pakistana) sanjaju o tome da budu posrednici.
Amerika je u žurbi, pa nema vremena za snimanje pravih filmova, samo trejlera. Neki trejleri će biti dovoljno snažni, kao s Venecuelom; ali neki će se obiti o glavu, kao u slučaju Irana.
Važno je vreme. Sukobi bi trebalo da budu kratki, a ako Amerika ne može da ih završi, prepustiće to drugima. To je pravo značenje moći za Trampa: nije reč o sposobnosti nametanja svoje volje drugima, već o sposobnosti da ih prisilite da reše vaše probleme. Uloga specijalnih izaslanika je da svi ostali to shvate.
*Autor je privremeni rektor i stalni član Albert Hiršman fonda na Institutu za humanističke nauke (IWM) u Beču i predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji