U svojoj nedavnoj knjizi „Tragični um“, američki strateg Robert Kaplan primećuje da „dok razumevanje svetskih događaja počinje kartama, završava Šekspirom“. Međutim, nije odmah jasno kako čitanje karata ili čitanje Šekspira pomaže da se razume zapanjujuća činjenica da su čini se, kada je reč o Rusiji, Amerika i Nemačka zamenile uloge.
Spremnost američkog predsednika Donalda Trampa da prizna aneksiju Krima, spreči Ukrajinu da se pridruži NATO i ukine sankcije nametnute Moskvi izgleda kao vašingtonska verzija „Ostpolitik“, politike popuštanja zatezanja Zapadne Nemačke sa svojim istočnim delom. Sve se to događa u trenutku kada se Berlin naoružava ogromnim ulaganjem u odbrambeni sektor, a Evropa fantazira o tome da postane ozbiljna vojna sila.
Je li američko-nemačka „razmena“ stvarna ili samo neka vrsta šekspirovskog prerušavanja koje će nestati do kraja predstave? Vredi imati na umu da većina Amerikanaca ne odobrava Trampovo rešavanje rata u Ukrajini, a samo je manjina Nemaca zapravo spremna da se bori za svoju zemlju. Može li Trampov gotov mirovni predlog biti više od pukog „Minsk 3“ – to jest, dvosmislenosti obmotane nepoverenjem i osuđene na propast?
Imamo malo razloga da sumnjamo da je Tramp iskren u odlučnosti da okonča rat. On grubo potcenjuje sposobnost Ukrajine da se brani, ali činjenica je da će dugotrajni rat biti demografska katastrofa za zemlju. Možda je čak i u pravu kada sugeriše da oni koji se zalažu za veće sankcije Rusiji i slanje više oružja Kijevu potcenjuju rizik od „mesečarenja“ u nuklearni rat.
Tramp greši u tome što rat u Ukrajini prvenstveno vidi kao kopneni spor od malog značaja izvan Evrope. Umanjivanje geostrateške važnosti sukoba njegov je glavni prekid s politikom prethodne administracije.
Nije nezamislivo da bi i Bajden bio spreman da pritisne Ukrajinu za teritorijalne ustupke ako bi to moglo doneti mir ili bar dugoročno zamrzavanje sukoba. Bajden bi se verovatno složio i s Trampom da je povratak Krima u doglednoj budućnosti nepredvidiv. I, ne zaboravimo, Bajden nikada nije stvarno planirao da Ukrajinu pozove u NATO.
Ali postoji ključna razlika: Bajden ne bi prihvatio priznanje aneksije Krima kao cenu prekida vatre. Drugi čelnici shvataju da je ukrajinski nacionalni ponos kritično važan i da je očuvanje osećaja moralne pobede ključno i za opstanak zemlje i za bilo kakvu buduću evropsku bezbednosnu arhitekturu. Da je više čitao Šekspira (predložio bih da se počne s istorijskim dramama), Tramp bi možda shvatio da iako bi ukrajinsko poniženje moglo biti najbrži (i najjeftiniji) način za zaustavljanje borbi, ipak možda neće postići mir. Ponos i žrtva su cigle koje grade nacije.
Hvaleći Vladimira Putina, usvajajući njegovu priču o ratu i prodajući mirovni sporazum kao dar za moguću prezentaciju na moskovskoj proslavi Dana pobede 9. maja, Tramp se nada da će Rusiju navesti na kompromis.
No, najnoviji signali iz Moskve ukazuju na to da Putin ne traži kompromis – on traži pobedu. Čak i ako Tramp uspe da zaustavi borbe, privremeni prekid vatre u nedostatku bezbednosnih garancija, rizikuje pokretanje domaćeg sukoba u Ukrajini koji bi bio samoubilački za Kijev i njegove evropske saveznike. To bi moglo pokrenuti nove migracije, što bi zauzvrat moglo ugroziti političku stabilnost evropskih društava i izazvati napetosti između država članica. I dodatno bi narušilo već poljuljano poverenje Evropljana u američke bezbednosne garancije. Sporazum SAD i Ukrajine o mineralnim resursima potpisan u sredu mogao bi pomoći Trampu da se izvuče iz zamke u koju se sam uvalio. Američki predsednik sada može da poveća pritisak na Moskvu, tvrdeći da je svako dalje otimanje zemlje direktan napad na Ameriku. I dok je Vašington možda izgubio entuzijazam za odbranu svojih demokratskih saveznika, odlučan je da brani svoju imovinu.
Ali koliko je verovatan takav scenario? Uverljivo je tvrditi da je američka „Ostpolitik“ jednako rezultat promenjivih geopolitičkih prioriteta Vašingtona koliko i jedna od Trampovih divljih improvizacija. Svakako ima puno više veze s Kinom nego s Evropom. Novo partnerstvo Moskve i Vašingtona, rođeno oko Ukrajine, namenjeno je slabljenju ruske zavisnosti od Pekinga i pridobijanju ruske podrške za američku strategiju na Bliskom istoku i Arktiku, a ne osiguravanju stabilne budućnosti za Kijev.
Ali, bez obzira na to je li vaše razumevanje nastalo čitanjem karata i formulisanjem velike strategije ili čitanjem Šekspira i razmišljanjem o ljudskim slabostima i pogrešnim procenama, trenutno stanje stvari signalizira jednu stvar za Evropu. Istorijsko razdoblje koje je započelo ponovnim ujedinjenjem Nemačke završava podelom Ukrajine.
Autor je urednik – saradnik FT-a, predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji i saradnik Instituta za društvene nauke u Beču