Čovek koji se ponosio podatkom da je predsednik Amerike koji nije vodio nijedan rat je, za manje od godinu dana od povratka u Belu kuću, vojno intervenisao u sedam zemalja: Siriji, Iraku, Iranu, Nigeriji, Jemenu, Somaliji i Venecueli.
Razlozi su uglavnom bili borba protiv terorista i nedokazane nuklearne pretnje, dok je poslednja intervencija u Venecueli opravdana trgovinom drogom, a usput malo i naftom, mada ni u ovom slučaju nije izbegnuta nedovoljno objašnjena veza sa Iranom i Hezbolahom.
„NISAM KRIV“
Ponosni Tramp je akciju kodnog imena „Operacija apsolutna odlučnost“ ocenio kao nešto što apsolutno mogu da izvedu samo Amerikanci – da u nekoliko sati raketiranjem onesposobe protivvazdušnu odbranu Venecuele, da na bazi informacija iz CIA i njihovog čoveka u lokalnoj vlasti upadnu u predsedničku sigurnu kuću i predsednika Nikolasa Madura i suprugu Siliju Flores bez otpora uhapse i prebace u njujorški pritvorni centar. A onda je najavio upravljanje zemljom i preuzimanje naftnih postrojenja.
Optužnica Madura tereti za zaveru za narkoterorizam, zaveru za uvoz kokaina, posedovanje mitraljeza i razornih naprava i zaveru za posedovanje mitraljeza i razornih naprava koje bi bili upotrebljeni protiv Amerike. Ta optužnica koja je do subote bila tajna, dodata je onoj iz 2020. iz vremena prvog Trampovog mandata.
Optužnica ne sadrži kršenje ljudskih prava, demokratije i izbornu krađu u Venecueli posle koje ga većina demokratskog sveta nije priznala kao legitimnog predsednika.
„Nevin sam, nisam kriv,“ izjavio je Maduro pred njujorškim sudom u ponedeljak. I njegova supruga se isto izjasnila. Oboje su se, za sada, odrekli traženja kaucije i rekli da žele posetu iz venecuelanskog konzulata.
Sedeli su razdvojeni jednom stolicom, a advokati odbrane su rekli da ima razloga za uvid u medicinsko stanje oboje, s tim što je naglašeno da Madurova supruga ima povrede rebara i vidljive modrice koje je zadobila pri hapšenju.
Sledeće ročište je zakazano za 17. mart, ali ono što izaziva globalnu zebnju izvan pritvorskih i sudskih zidova je nastavak Trampove spoljne politike silom prema svima koji mu se ne sviđaju i gde SAD može imati političku i ekonomsku korist. Kolumbija, Meksiko, Kuba, Grenland… A ono što je sigurno je i da je „okupacijom“ Venecuele ugrozio interese Rusije i Kine u toj zemlji koju je Moskva snabdevala oružjem, Kina ulagala u naftna postrojenja, a obe zemlje profitirale zaobilaženjem sankcija u trgovini naftom.
Kod kuće, Trampa kritikuju demokrate u Kongresu jer ta institucija pojma nije imala šta se sprema. „Iz Kongresa procuri (informacija)“, objasnio je Tramp tajnovitost.
Bila je to tajna i za Moskvu i Peking, mada je Tramp imao i utešnu poruku – rekao je Kini da ne brine, biće nafte. Kremlj je osudio intervenciju, Kina zatražila hitno oslobađanje Madura, iako je slučaj Venecuela došao zgodno da donekle „pojasni“ rusku invaziju na Ukrajinu i kineske aspiracije prema Tajvanu. Kad može SAD, što ne mogu druge sile?
I to bez obzira što stručnjaci kažu da Venecuela nije ni najveća ni najprometnija zemlja za trgovinu drogom. Pre će to biti Kolumbija, čijem je predsedniku, doduše, Tramp poručio da se pazi.
Ako je za drogu uglavnom tranzitna zemlja, Venecuela prednjači u nafti – ima najveće rezerve sirovog crnog zlata na svetu, koje su do sada obilato koristile Rusija i Kina. I tako je Karakas pljačkao Vašington, kaže Tramp, ne pominjući ni Moskvu ni Peking direktno, ali je prošlog marta uveo 25 odsto carina na zemlje koje kupuju venecuelansku naftu. A da bi nafta prešla u američke ruke potrebna je smena režima u Venecueli. Do tada, kaže, Tramp, Amerika će „voditi“ Venecuelu. U toj smeni izgleda neće biti mesta za dobitnicu Nobelove nagrade za mir i opozicionu liderku Mariju Korinu Mačado jer, iako je pozdravila američku intervenciju, Tramp je ne smatra harizmatičnom, pa će, za sada, poverenje imati sadašnji venecuelanski političari koji valjda znaju šta im je činiti.
Reakcije na akciju
U Venecueli su nakon šoka ljudi podeljeni u reakcijama. Od slavlja do anti-američkih protesta, dok je venecuelanska dijaspora vest o hapšenju Madura dočekala s radošću i nadom da će moći da se vrati u zemlju. A širom SAD na ulicama su održani protesti protiv vojne operacije u Venecueli. Jedan od slogana je bio i „nema krvi za naftu“. I građani u Evropi nisu ostali ravnodušni. Demonstracije su održane u Italiji, Francuskoj, Turskoj i drugim zemljama. Desetine hiljada ljudi okupilo se u Havani i u Bogoti. Članovi i pristalice levičarskih partija u Indiji su u Nju Delhiju izrazili solidarnost sa Venecuelom. Zvanični Moskva i Peking su uz osudu američke akcije zatražili i puštanje Madura dok su evropski čelnici pozvali na suzdržanost. Šefica EU za spoljnu politiku Kaja Kalas izjavila je da blok pomno prati situaciju i naglasila poštovanje međunarodnog prava i Povelje UN-a, a predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je malo odlučnije dodala da svako rešenje mora poštovati međunarodno pravo i Povelju UN-a.
GDE PRESTAJE PRAVDA A POČINJE SAMOVOLJA?
Niko, naravno, neće plakati za Madurom. Zločini koji mu se pripisuju ozbiljni su, temeljno dokumentovani i u mnogim aspektima nesumnjivo potpadaju pod nadležnost Međunarodnog krivičnog suda. Ipak, svaki put kada neka moćna država tvrdi da je moral ili bezbednost ovlašćuju da se oslobodi utvrđenih pravila kako bi uhapsila, neutralisala ili srušila stranog lidera, neizbežno se nameće šire pitanje: gde prestaje pravda a gde počinje samovolja.
Kako s pravom ističe Žilijen Lalane de Sen Kanten, predavač na King’s Koledžu u Londonu, savremeno međunarodno pravo doživelo je duboku transformaciju od kraja Drugog svetskog rata, naročito pod uticajem Nirnberških procesa i stvaranja UN. Savremeno međunarodno pravo više nije samo okvir za koegzistenciju ljubomorno čuvanih suvereniteta. Ono se postepeno preobrazilo u pravo međunarodne zajednice, zasnovano ne samo na saglasnosti država već i na afirmaciji vrednosti koje se smatraju fundamentalnim. U središtu ove evolucije nalaze se imperativne norme međunarodnog prava poznate kao jus cogens, koncept formalizovan Bečkom konvencijom o pravu međunarodnih ugovora iz 1969. Ove norme, među kojima su zabrana mučenja, ropstva, genocida ili zločina protiv čovečnosti, obavezuju sve države bez izuzetka i ne mogu biti uklonjene nikakvim sporazumom, praksom niti pozivanjem na suverenitet. Njihovo kršenje povlači međunarodnu odgovornost država i opravdava uspostavljanje mehanizama namenjenih borbi protiv nekažnjivosti počinilaca najtežih zločina.
NASLEDSTVO NIRNBERGA
Iz ove perspektive, ciljano hapšenje pojedinca osumnjičenog za zločine protiv čovečnosti više ne potpada pod klasično pravo međudržavnih odnosa, strukturisano oko strogog poštovanja granica i imuniteta, već pod međunarodno krivično pravo koje se primenjuje na pojedince. Ovaj poseban pravni poredak, nasleđen iz Nirnberških procesa, počiva na dva ključna principa: univerzalnoj jurisdikciji, koja svoje uporište nalazi u ugovorima poput Konvencije protiv mučenja iz 1984. i Rimskog statuta iz 1998, a koja ovlašćuje svaku državu ili svaki međunarodni sud da goni određene zločine bez obzira na mesto njihovog izvršenja, i nebitnosti službenog svojstva, po jasno potvrđenom principu međunarodnog suda u njegovom savetodavnom mišljenju iz 1999. o imunitetu visokih zvaničnika, koji sprečava šefa države ili visokog funkcionera da se pozove na svoju funkciju kako bi izbegao pravdu.
Poginuli Kubanci
Prema podacima iz Havane, u američkom napadu na Karakas poginula su 32 Kubanca. Državna novinska agencija je saopštila da su ubijeni „pali u direktnom sukobu sa napadačima ili u bombardovanju objekata“, pruživši „žestoki otpor“. Kuba je bliski saveznik venecuelanske vlade i godinama šalje vojne i policijske snage kako bi pomogle u operacijama u toj zemlji.
PRESEDANI
Istorija međunarodnog prava u tom pogledu nudi presedane koji su istovremeno uznemirujući i razotkrivajući. Otmica Adolfa Ajhmana u Argentini 1960. bila je osuđena kao očigledno kršenje teritorijalnog suvereniteta. Ipak, nijedan međunarodni sud nije naložio obustavu postupka, nije je zahtevana restitucija i suđenje je sprovedeno do kraja. Ovo pravno ćutanje pretvorilo je početnu nezakonitost u prećutni presedan, učvrstivši ideju da su pojedini zločini toliko teški da njihovi počinioci prestaju da budu zaštićeni prostim pozivanjem na teritoriju. Argentina, iako je zvanično protestovala, nije iznela slučaj pred međunarodni sud, što je moglo stvoriti obavezujući pravni presedan. Proterivanje Klausa Barbiја iz Bolivije u Francusku, van svakog klasičnog sudskog okvira, potvrdilo je ovu logiku. Hapšenje Augusta Pinočea u Londonu, na zahtev španskog sudije, označilo je odlučujuću prekretnicu time što je po prvi put postalo zamislivo hapšenje bivšeg šefa države u inostranstvu zbog međunarodnih zločina.
Ova normativna dinamika ipak koegzistira sa drugom, znatno mračnijom istorijom, onom postepenog razaranja multilateralnog okvira uspostavljenog Poveljom UN. Rat na Kosovu 1999. označio je veliki raskid kada je NATO izveo udare protiv Srbije bez odobrenja Saveta bezbednosti, a u ime zaštite civila. Ova intervencija bila je opravdavana doktrinom odgovornosti za zaštitu, koju je Generalna skupština UN kasnije usvojila 2005, ali je ostala kontroverzna zbog izostanka izričitog mandata. Taj čin je imao za cilj moralno opravdanje, ali je uveo zabrinjavajući presedan, zamenivši pravo silom i poverivši vojnoj moći ulogu sudije hitnosti i dobra. Invazija na Irak 2003. Zasnovana na pogrešnom izgovoru o oružju za masovno uništenje, srušila je jedan režim po cenu stotina hiljada života. Kada je Toni Bler kasnije ovu odluku opisao kao monumentalnu grešku, suština je već bila uspostavljena: ideja da država može jednostrano odlučiti o promeni režima bila je trajno ukorenjena.
PRAVO NA UBISTVO
Ciljani američki udari, od likvidacije Anvara al Avlakija u Jemenu do operacija dronovima u Pakistanu i Somaliji, zatim su normalizovali ideju da država može ubijati bez suđenja i bez međunarodnog mandata u ime nacionalne bezbednosti. Ove prakse bile su kritikovane u izveštajima UN, naročito u onima specijalnog izvestioca za vansudska pogubljenja, koji su ukazivali na njihovu nesaglasnost sa međunarodnim humanitarnim pravom. Libija je 2011. dodala još jednu nijansu ovom skretanju. Intervencija koju UN u početku odobrile radi zaštite civila postepeno se pretvorila u operaciju koja je olakšala promenu režima. Rezultat nisu bili ni mir ni pravda, već dugotrajni kolaps države, prepuštene milicijama i krijumčarenju.
Ovo skretanje nije isključiva odlika zapadnih demokratija. Rusija se poziva na zaštitu rusofonog stanovništva kako bi anektirala Krim, a zatim izvršila invaziju na Ukrajinu. Ovu aneksiju osudila je Generalna skupština UN 2014, ali nisu preduzete obavezujuće mere zbog prava veta Rusije u Savetu bezbednosti. Turska opravdava svoje intervencije strateškim interesima. Kina svoje simulacije blokada oko Tajvana opisuje kao puka vojna vežbanja. U Africi, državni udari koje podržavaju strani akteri i paravojne grupe poput Vagnera, ilustruju brutalnu stvarnost: retorika suvereniteta ili bezbednosti postala je instrument politike sile, često uz otvoreno nepoštovanje Povelje UN.
Slučaj Hernandez
Donald Tramp je krajem 20205. pomilovao bivšeg predsednika Hondurasa Huana Orlanda Hernandesa, koji u SAD služio kaznu od 45 godina nakon presude za unošenje bar 400 tona kokaina u Ameriku i posedovanje oružja. Tramp je naveo da je Hernandes, prema oceni „mnogih ljudi koje izuzetno poštuje“, bio „veoma oštro i nepravedno tretiran“, a pomilovanje je pravdano tvrdnjom da je njegova osuda bila rezultat politizovanog suđenja prošle godine.
SLUČAJ MADURO
U ovom duboko oslabljenom okruženju mora se smestiti pitanje hapšenja Nikolasa Madura. Sa strogo pravnog stanovišta, argumenti u prilog takvoj meri deluju snažno. Zločini protiv čovečnosti, kako su dokumentovani u istragama UN, ne mogu se okarakterisati kao službeni akti. Ove misije, poput one Kancelarije visokog komesara za ljudska prava iz 2019, prikupile su teška svedočenja o sistematskim kršenjima, potvrđena nezavisnim izveštajima nevladinih organizacija kao što su Amnesty International i Human Rights Watch. Funkcionalni imunitet ne primenjuje se na mučenje, prisilne nestanke niti sistematski progon. Strogo ciljano i proporcionalno hapšenje, usmereno na izvođenje lica pred međunarodni sud, moglo bi se stoga uklopiti u logiku univerzalne jurisdikcije, a da samo po sebi ne predstavlja oružano mešanje niti prikrivenu promenu režima.
Ali pravo nikada ne postoji izvan političkog sveta. Takva akcija nosi znatne rizike. Mogla bi biti instrumentalizovana od strane odmetnutih država željnih da prikriju teritorijalne ili političke ambicije iza jezika međunarodne pravde. Mogla bi dodatno oslabiti već krhki autoritet UN normalizovanjem zaobilaženja njihovih kolektivnih mehanizama. Skorašnji primer upotrebe veta Rusije i Kine za blokiranje rezolucija o Siriji ili Mjanmaru ilustruje ovu institucionalnu paralizu. Konačno, mogla bi ubrzati klizanje ka međunarodnom poretku u kojem se svaki akter proglašava deliocem pravde, u kojem Povelja postaje opciona, a sila prevladava nad pravilima.
Upravo ovu sivu zonu osvetljava članak u časopisu Le Point posvećen reakciji Emanuela Makrona nakon što su SAD uhapsile Madura. Prema navodima tog nedeljnika, stav francuskog predsednika duboko je izmenio evropsku diplomatsku liniju nudeći Donaldu Trampu oblik evropskog političkog odobrenja za operaciju koja je ipak bila pravno i diplomatski kontroverzna.
Dok je većina evropskih lidera zauzela oprezan stav, podsećajući na principe međunarodnog prava bez izričitog osuđivanja Vašingtona, Makron se izdvojio znatno odlučnijom pozicijom. Pozdravio je pad Madurove diktature, ocenio da se venecuelanski narod može samo radovati i izričito pozvao na brzu demokratsku tranziciju pod autoritetom opozicionog kandidata Edmunda Gonzalesa Urrutije. Ovo rano priznanje alternativne vlasti podseća na stav koji je Francuska zauzela u venecuelanskoj krizi 2019, kada je Pariz priznao Huana Gvaida kao privremenog predsednika, odluku koja je podelila Evropsku uniju. Ovim proglašenjem legitimnog predsednika, Francuska je de fakto uskladila svoju poziciju sa rezonovanjem američke administracije, prema kojem Maduro, smatran nelegitimnim, više nije mogao u potpunosti da se pozove na zaštitu koja proističe iz državnog suvereniteta.
Ovaj stav imao je značajne političke posledice. Najpre je doprineo izolaciji Makrona unutar EU, budući da je Tramp isticao njegovu izjavu dok su drugi evropski lideri davali prednost umerenijim formulacijama. Zatim je Uniju suočio sa sopstvenim protivrečnostima, jer je nakon dugotrajnog osporavanja nelegitimnosti Madurovog režima, osuda američke operacije značila dovođenje u pitanje akcije koja je izgledala kao produžetak ranijeg evropskog stava, barem prema terminima koje je koristio francuski predsednik.
SIVA ZONA
Tako se hapšenje Madura ne pojavljuje ni kao čudesno rešenje protiv nekažnjivosti niti kao očigledno kršenje međunarodnog prava. Ono se nalazi u sivoj zoni u kojoj se sudaraju dva podjednako legitimna imperativa: suzbijanje najtežih zločina i očuvanje međunarodnog poretka zasnovanog na zajedničkim pravilima. Pravo pitanje, dakle, nije samo da li je takvo hapšenje pravno odbranjivo, već da li se može sprovesti bez jačanja logike sile, bez pružanja alibija državama koje otvoreno preziru Povelju UN i bez pretvaranja krivičnog izuzetka u geopolitičku normu. Samo pod tim uslovom, i isključivo pod tim uslovom, međunarodna pravda može izbeći da postane senka koju baca odnos snaga.
*Autor je bivši viši službenik UN
Pravo nikada ne postoji izvan političkog sveta
Ovo skretanje nije isključiva odlika zapadnih demokratija
Ovaj poseban pravni poredak, nasleđen iz Nirnberških procesa, počiva na dva ključna principa