Piše: Vlada Stanković
Ako nas je istorija ičemu naučila, mogla bi da glasi parafraza čuvene rečenice Mikelea Korleonea iz filma “Kum”, to je da opsesije sopstvenom veličinom tirana neminovno vode do njihovog pada preko bolnog, nekada i dugotrajnog puta sukoba s projektovanim spoljnim neprijateljima i još snažnijeg neprijateljstva prema sopstvenim građanima, koji se okrivljuju za sve probleme proistekle iz jaza između megalomanskih zamisli vođe naroda i stvarnosti. Poslednje dve nedelje pokazale su u svoj punoći ogroman procep koji postoji između planova turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, sve sumornije ekonomske situacije u Turskoj i nezadovoljstva različitih delova turskog društva stanjem u zemlji i potezima vlasti. Gotovo dve decenije vlasti Erdogana u Turskoj, koja je dobrim delom učvršćena i održavana upravo dobrom ekonomskom situacijom i relativno stabilnom turskom lirom, proizvele su jak osećaj zamora stalnim sukobima, pretnjama svima koji se usude da misle drugačije, umišljenog liderstva u muslimanskom svetu i otvorenih namera da se izbriše bilo kakva mogućnost izbora građana postepenim ozvaničavanjem doživotne vlasti Redžepa Tajipa Erdogana. U politici, međutim, nema zahvalnosti za lepu prošlost kada stvarnost postane teška i ružna. To je lekcija koju samoljubivi vlastodršci kroz istoriju nikad nisu bili sposobni da nauče.
“Turci će 2023. kročiti na Mesec”, izjavio je pre nedelju dana turski predsednik, objavljujući još jedan veliki plan kojim će se obeležiti stogodišnjica osnivanja turske republike, odnosno kojim će se ozvaničiti početak nove, Erdoganove ere, koja će zameniti vek Ataturka, osnivača moderne Turske.
OSVAJANJE KOSMOSA: Sve mahnitija trka Erdogana za spektakularnim uspesima otkriva i nesigurnost turskog predsednika u mogućnost da “obična”, ovozemaljska politika dostojno reprezentuje njegovu veličinu, posebno u trenucima kada i sam, vođen snažnim političkim instinktom, oseća da se stav prema njegovoj politici i njemu lično primetno promenio i u Evropi, ali, možda još važnije, u Vašingtonu. Bez snažnog političkog zaklona koji mu je pružao Donald Tramp, Erdogan je ostao bez stvarnog saveznika na svetskoj političkoj sceni. Otuda su i političke proklamacije turskog predsednika i njegovog najbližeg okruženja postale višeznačne, ali i konfuzne, razapete između već pet godina ustanovljene politike oštrih reči i sukoba i novonastale potrebe da se na svaki način izbegnu sankcije Evropske unije i Amerike, usmerene lično i direktno na Erdoganove najbliže saradnike.
Erdoganova namera da pošalje Turke na mesec pokazuje najmanje dve stvari: kompleks turskog predsednika u odnosu na prebogate suparnike iz muslimanskog sveta i njegovu potrebu da svoju vlast osigura stvaranjem nuklearne sile od Turske. Erdoganova objava o Turskom osvajanju svemira dolazi u nedelji kada su Ujedinjeni Arapski Emirati uspešno poslali istraživačku kapsulu na Mars i kada je dokumentovano da Iran ubrzano nastavlja svoj nuklearni program. Opsesija nuklearnom silom i poremećaj svetskog političkog balansa koji je u prethodne četiri godine proizveo Tramp doveli su Erdogana, nakon godina pritajenog sukoba i faktičkog prekida diplomatskih odnosa, do trenutnog saveza sa Rusijom. Kupovinom ruskog raketnog sistema Erdogan je ušao u sukob sa Vašingtonom, koji će sa promenom američke administracije postati jasniji i otvoreniji, posebno posle dogovora sa Rusijom o izgradnji nuklearne elektrane na samoj granici Turske sa Sirijom, kao i planovima o stvaranju nuklearnog oružja uz rusku pomoć. Američki Senat je zato, uz gotovo jednoglasnu podršku senatora obe stranke, zahtevao od predsednika Bajdena da uvede sankcije Turskoj, ponavljajući i potvrđujući svoj zahtev upućen i njegovom prethodniku. Senatori su podsetili novog američkog predsednika da je jedno od njegovih obećanja pre izbora bilo posvećeno promeni politike prema sve agresivnijem i sve neprijateljskijem turskom predsedniku, što je prethodne nedelje posebno naglašeno u američkim medijima, uprkos sveopštoj pažnji usmerenoj na proces suđenja u Senatu prethodnom predsedniku. Da je to pravac kojim će se američka politika prema Erdoganu kretati, potvrđuje i izbor Roberta Menendeza, demokrate iz Nju Džersija, za novog predsednika uticajnog Komiteta za spoljnu politiku američkog Senata. Menendez je dobro poznat kao veliki helenofil i zagovornik oštrog stava prema Erdoganu, a i sam je neretko boravio u Grčkoj i na Kipru podržavajući pokušaje ujedinjenja najvećeg ostrva istočnog Mediterana, čijih je 38% pod okupacijom turske vojske već gotovo 47 godina.
TRAPAVA DIPLOMATIJA: Svojom namerom da Turska sama preuzme proizvodnju raketnog sistema S-400 Erdogan je već napravio pukotinu u odnosima sa Rusijom, ali će se snaga ovog privremenog saveza najbolje videti na Kiparskom pitanju. Od oktobra i izbora Erdoganovog piona Ersina Tatara za predsednika jedino od Turske priznate paradržave na severnom delu Kipra, Ankara otvoreno zagovara rešenje dve države i konačnu podelu ostrva, čime bi ovaj višedecenijski, naizgled zamrznuti konflikt bio zapravo još dublje smrznut, predstavljajući priznanje prevlasti sile nad međunarodnim pravom. Erdoganov ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu istakao je na Kipru prethodne nedelje – time otvoreno i diplomatski nevešto protivurečeći i svojim i Erdoganovim naporima da se Turska predstavi spremnom za dogovor – da turska strana može pričati jedino o rešenju podele na dve države. Takvi planovi su u potpunoj suprotnosti sa svim odlukama Saveta bezbednosti UN i dolaze u vreme pokušaja generalnog sekretara UN Antonija Gutereša da obnovni pregovore o rešavanju Kiparskog pitanja, čiji se datum, u strahu od ponovnog neuspeha podstaknutog stavovima Turske, neprestano pomera: od decembra prethodne na januar, a zatim na mart ove godine, dok je nakon izjava Čavušoglua potencijalni sastanak već pomeren na april. Ovakvi stavovi Turske naišli su na brz odbijajući odgovor sa obe strane Atlantika, ali zanimljivo, ne i iz Rusije. Ali, vođena svojom trenutnom politikom zbližavanja sa Erdoganom, nešto što bez ikakve sumnje neće moći dugo da opstane, Rusija je još prošle godine isključila sebe iz bilo kakve ozbiljne diskusije i diplomatije o pitanjima sukoba u istočnom Mediteranu i Egeju. Najbolja potvrda potpunom odsustvu Rusije iz problematičnog i agresivnog odnosa Turske prema Grčkoj i Kipru, pravoslavnim zemljama i, izgledalo bi, tradicionalnim saveznicima bila je jedna potpuno bespredmetna poseta ruskog ministra spoljnih poslova Kipru prošle jeseni, tokom koje je koristio isključivo uopštene fraze bez stvarnog značenja o potrebi mira u regionu, nijednom čak ne spomenuvši Tursku kao zemlju koja svojom agresivnom, ratobornom politikom otvoreno narušava sporazume i preti miru u regionu.
Kao što je bilo vidljivo i na primeru Čavušogluove trapave diplomatije na Kipru, pokušaji Turske da naglo promeni retoriku prema Evropi i predstavi se kao strana posvećena kompromisu i dogovoru ne izgledaju ubedljivo i nikoga ne zavaravaju. Zbog toga su sankcije Evropske unije protiv ljudi bliskih Erdoganu sve izvesnije, a turski pokušaji da se predstave kao pomirljivi ponuđači “pozitivne agende” u odnosima sa Grčkom sve nerealniji. Kraj marta, vreme kada će šefovi država i vlada Evropske unije odlučivati o ovim sankcijama, trenutak je na koji su skoncentrisani svi turski pokušaji da promene već preovlađujuću sliku o Erdoganu kao najvećem političkom problemu ovog dela sveta, s kojim se ne može doći ni do kakvog pozitivnog ishoda. Kraj marta je, istovremeno, i krajnji rok dokle će Erdoganova Turska voditi naizgled pomirljivu i mirotvoračku politiku, od Sirije i Libije do Kipra, Egeja i Balkana, posle čega treba očekivati novi talas sukoba i “pobedničkih” osvajanja.
GNEVAN NA STUDENTE: Zbog nemogućnosti da brzo i lako preokrene negativan stav Evrope i Amerike o sebi, Erdogan se u poslednje dve nedelje intenzivno posvetio napadima na sopstvene građane, čiju podršku ubrzano gubi sa sve lošijom ekonomskom situacijom i potrebom da direktno kontroliše sve segmente života u Turskoj. Uz uobičajene napade na sve političke stranke i političare koji mu se suprotstavljaju, Erdogan je prethodne nedelje svoj gnev usmerio posebno na studente i trgovce. Od gubitka vlasti u rodnom Istanbulu 2019. turski predsednik ne prestaje s pokušajima da na svaki način podrije vlast svog rivala Ekrema Imamoglua i svoje poslušnike postavi na sve dostupne funkcije. Njegova odluka da jednog od njih proizvede u rektora Univerziteta Bosfor u prestonici, jedne od najuglednijih turskih institucija, dovela je do pobune studenata, koja lako može prerasti u širi otpor i protest protiv sve bahatije i otvorenije autokratije turskog predsednika. Već ponižen prethodne godine u svojim pokušajima da se približi ovoj vrlo važnoj grupi birača – na izborima 2023. biće čak pet miliona novih mladih glasača – ismejan od studenata s kojima je nevešto pokušao da komunicira bez cenzure preko interneta, Erdogan sada nije skrivao svoj gnev i prezir prema njima: po već ustaljenom obrascu, prisutnom i u nekim evropskim faktički jednopartijskim državama, Erdogan je zapretio “omladini” da neće dopustiti da postanu deo LGBT “zavere” već da moraju da budu religiozni podmladak njegove Turske. Iako je Erdoganova dvodecenijska vladavina dovela do toga da broj verskih škola stostruko poraste, studenti iz Istanbula su pokazali svu snagu otpora mladih islamističkoj politici turskog predsednika jasnom i ličnom porukom: “Ti nisi sultan, a mi nismo tvoji podanici!” Na sličan način Erdogan je napao i uglavnom sitne trgovce – štiteći svoje bogate prijatelje – koje je optužio da su svojom gramzivošću prouzrokovali skok cena osnovnih namirnica hrane čak 30 odsto od početka ove godine, odbijajući da prihvati svu problematičnu realnost sopstvene ekonomske politike i stanja u kojem se turska ekonomija, opasno prezadužena, već godinama nalazi.
Studenti i piljari mogu na kraju Erdogana koštati vlasti i željenog “sultanskog” trona…