Istraživanje otkriva upečatljiv paradoks. Sedamdeset jedan procenat nastavnika smatra da je važno da učenici budu upoznati s pitanjem antisemitizma i, u velikoj većini, izjavljuju da im je o toj temi prijatno da govore. Pa ipak, nemali deo tih istih nastavnika ne prepoznaje određene formulacije kao antisemitske ili smatra da njihov mrzilački karakter zavisi od konteksta. Ovaj raskorak nije tek posledica nedovoljne obuke; on ukazuje na dublji problem percepcije. On odaje odsustvo čvrstih pojmovnih uporišta neophodnih za prepoznavanje onoga što bi se moglo nazvati mentalnom arhitekturom antisemitizma.
Brojke su same po sebi rečite. Trinaest procenata nastavnika smatra da tvrdnja prema kojoj Jevreji kontrolišu svetske finansije nije antisemitska, dok dvadeset četiri procenta drže da to zavisi od konteksta. Slično tome, jedanaest procenata smatra da nije antisemitski verovati da su Jevreji odgovorni za muslimansku ili afričku imigraciju u Evropu, a dvadeset procenata ponovo odgovara da to zavisi od konteksta. Ovi rezultati ne mogu se svesti na puku jezičku nepreciznost. Oni razotkrivaju nesposobnost da se razlikuje strukturna predrasuda od polemičkog mišljenja.
Međutim, antisemitizam, kako pokazuju radovi istoričara i sociologa, ne može se svesti na otvoreni oblik neprijateljstva. On počiva na stereotipima, teorijama zavere i mehanizmima delegitimizacije. Unesko insistira upravo na toj dimenziji: antisemitizam je, pre svega, teorija zavere, koju je neophodno umeti prepoznati da bi joj se moglo suprotstaviti. Dokle god škole ne budu u stanju da shvate ovu stvarnost, nastaviće da tretiraju antisemitizam kao izolovanu istorijsku epizodu, a ne kao živi fenomen koji prožima savremenost.
Upravo tu studija razotkriva još jednu krupnu slabost: antisemitizam se prečesto ograničava na istoriju Šoe, umesto da se sagleda kroz dugi kontinuitet diskriminacije nad jevrejskim narodom, koji seže još od drevnog Egipta. Za znatan deo nastavnika, reč je o temi koja se obrađuje u okviru sećanja na genocid, a ne kao savremena društvena realnost. Sećanje, ma koliko bilo neophodno, nije dovoljno da objasni današnje oblike antisemitske mržnje. Svesti antisemitizam na jedno poglavlje istorije znači tretirati ga kao relikt, čak i dok se on danas ispoljava u diskursima, medijima, na društvenim mrežama i u svakodnevnim interakcijama.
Ovo ograničenje dodatno je pojačano nedostatkom adekvatne obuke. Studija pokazuje da je većina nastavnika o antisemitizmu učila isključivo kroz prizmu sećanja na Holokaust. U većini evropskih zemalja ne postoji poseban obrazovni program posvećen savremenom antisemitizmu. Ipak, Unesko ukazuje na postojanje naprednijih struktura u pojedinim državama, posebno navodeći Francusku i Austriju, gde finansijska sredstva, stručnjaci i posvećene institucije omogućavaju dublje i složenije bavljenje ovim pitanjima.
No, problem prevazilazi pitanje resursa. On se tiče političke i društvene teškoće suočavanja sa savremenim predrasudama bez upadanja u polemike. Izraelsko-palestinsko pitanje, koje se često povezuje s antisemitizmom, predstavlja naročito osetljivo polje. Nastavnici se osećaju nedovoljno pripremljenima da razlikuju legitimnu političku kritiku od govora mržnje, a rizik je ili banalizacija antisemitizma ili, suprotno tome, njegovo preuveličavanje kroz poistovećivanje sa svakim oblikom kritike.
Studija takođe ukazuje na jedan vid kulturnog slepila: u pojedinim regionima gde više ne postoji jevrejska zajednica, vlasti teško mogu da zamisle da mržnja prema odsutnoj populaciji i dalje opstaje. Međutim, fizičko odsustvo ne sprečava kruženje antisemitskih teorija zavere, koje su same po sebi simptom erozije demokratskih principa i društvene kohezije. Antisemitizam, čak i bez neposredne mete, ostaje pokazatelj društvene krhkosti.
Na kraju, Uneskov izveštaj postavlja jednostavno, ali dalekosežno pitanje: da li je Evropa spremna da prizna da se suočava s problemom antisemitizma u svojim školama i da na njega odgovori na strukturisan i trajan način? Agencija poziva na buđenje svesti i na delovanje koje neće biti ograničeno na komemoraciju, već će obuhvatiti poučavanje o savremenim predrasudama i sistematsku obuku nastavnika.
Poruka studije je kristalno jasna: antisemitizam nije ni drevan ni marginalan fenomen. On je prisutan u verovanjima, u diskursima i u društvenim praksama. Dokle god škole ne budu sposobne da ga prepoznaju i suzbiju, one će ostati plodno tlo za širenje stereotipa i teorija zavere.
*Autor je bivši član višeg UN osoblja