Piše: Vlada Stanković
Oproštajna turneja nemačke kancelarke Angele Merkel po jugoistočnoj Evropi donela je u poslednje dve nedelje oktobra samo potvrdu njenog više od decenijskog snažnog uticaja na ravnotežu snaga u ovom delu sveta. U istoj meri ova oproštajna turneja podsetila je na brojne negativne posledice koje je po građane jugoistočne Evrope imala redukcionistički shvaćena realpolitika nemačke kancelarke, posebno tokom najtežih godina ekonomske krize od 2009. do 2016.
Njen i stav njene partije prema zemljama i građanima ovog dela sveta doveo je do toga da je omraza prema njoj u nekim zemljama ovog dela Evrope, poput Grčke, dostigla ogromne razmere, a njena politika prisilne štednje, odnosno kažnjavanja građana zbog bahate pohlepe banaka, proizvela ogroman talas emigracije najsposobnijih mladih ljudi.
Stoga je kao veliko iznenađenje odjeknula vest da je 24. oktobra, samo nedelju dana nakon posete Angele Merkel Turskoj u okviru ove sve duže oproštajne turneje, i nemački ambasador potpisao zahtev da se na slobodu pusti politički zatvorenik Osman Kavala. Samo jedan od stotina političkih zatvorenika turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana uhapšenih pod raznim izgovorima nakon neuspelog puča 15. jula 2016, Osman Kavala je od 2013, kada je politički organizovao i finansijski podržao proteste u istanbulskom Gezi parku, koji je uništen da bi se sazidao tržni centar, postao jedan od Erdoganovih obeleženih neprijatelja.
Iskoristivši vanredno stanje nakon pokušaja puča, Tajip Erdogan je u zatvor zajedno sa hiljadama drugih 2017. smestio i Osmana Kavalu, u kojem se ovaj nalazi do danas iako proces protiv njega već pune četiri godine nije ni pokrenut. Kao i u nekim drugim slučajevima, tako je Evropski sud za ljudska prava i u slučaju Osmana Kavale još 2019. doneo odluku da je on protivpravno zatvoren i zatražio od Ankare njegovo hitno puštanje na slobodu.
Dve godine nakon ove odluke Evropskog suda za ljudska prava i očigledno osećajući da je došao trenutak da se konačno pokrene tema očiglednih kršenja ljudskih prava politički sve uzdrmanijeg Erdogana, deset ambasadora u Turskoj je potpisalo zahtev za hitnim puštanjem Osmana Kavale na slobodu – ambasadori SAD, Francuske, Kanade, Finske, Danske, Norveške, Švedske, Novog Zelanda i, kao što je već rečeno, Nemačke.
Ambasador Nemačke u Ankari je ovim svojim potezom doveo do političkog zemljotresa u odnosima između njegove i zemlje u kojoj se nalazi, nagoveštavajući prilično oštar zaokret u odnosu na dugotrajnu politiku popuštanja Nemačke Erdoganu, koju je više od decenije svakim svojim potezom naglašavala i svakom svojom izjavom potvrđivala odlazeća kancelarka njegove zemlje.
ERDOGANOV PERFORMANS: Erdoganova reakcija na ovaj relativno blago formulisan zahtev ambasadora za poštovanje odluka Evropskog suda za ljudska prava, iako uobičajena, dovela je do toga da se ona u mnogim komentarima u evropskim krugovima i štampi, pa čak i u Nemačkoj, poredi sa sultanskim besom. U svom uobičajenom maniru, birajući kao pozornicu istočne, najsiromašnije i njemu najlojalnije delove Turske, Erdogan je u Eskišehiru pred svojim partijskim funkcionerima izjavio da je potez ambasadora pokušaj napada na suverenitet Turske i da je ministru spoljnih poslova naredio da se svih deset ambasadora po hitnom postupku proglase nepoželjnim osobama i proteraju iz Turske.
Okolnost da se ministar spoljnih poslova Turske Mevlut Čavušoglu tada nalazio u Južnoj Koreji i da o toj naredbi koju je Erdogan javno objavio nije još ni bio obavešten nije sprečila Erdogana u njegovom političkom performansu odlučnosti i svemoći. Zapravo, potvrđujući svoju potpunu privatizaciju svih državnih struktura, Erdogan je partijskim kolegama poručio da se ti ambasadori sigurno ne bi složili da se iz njihovih zatvora puste kriminalci i ubice, pokazavši još jednom da je najveći zločin u njegovoj Turskoj politička neposlušnost i neslaganje sa – inače često promenljivim – političkim stavovima svemoćnog vođe sultanskih ambicija.
Iako je kasnije pokušao da demantuje vesti koje su vrlo brzo proširile sve važnije svetske agencije, izvesno je da je Čavušoglu na povratku iz Južne Koreje Erdoganu rekao da će u slučaju da se odluka o proterivanju ovih deset ambasadora donese, on morati da podnese ostavku. Iako u potpunosti poslušan turskom predsedniku, prateći verno svojim potezima i izjavama njegovu sve agresivniju politiku prema susedima, ali i prema Evropi i Americi, Čavušoglu je ipak shvatio potpunu političku bezizlaznost u kojoj bi se čitava vladajuća struktura našla ukoliko bi, uz već izgubljenu podršku Francuske i napete odnose sa Amerikom, Ankara ostala bez makar tihe podrške ili prećutnog razumevanja Berlina.
NATERAN NA ODUSTAJANJE: Sukob oko ambasadora drastično je pojačao interesovanje nemačkih političara za brojne slučajeve očiglednog kršenja ljudskih prava Erdoganovog režima, kao i kritičko pisanje u nemačkim, ali i ostalim zapadnim medijima o sveukupnoj politici turskog predsednika. Suočen još jednom s problemom sukoba sa Evropom i Amerikom koji je sam izazvao, Erdogan je morao da pristane na delimično povlačenje.
Njegova višedecenijska taktika maksimalističke retorike praćene agresivnim političkim potezima koji unapred osiguravaju da će u budućim pregovorima njegovi stvarni ciljevi postati ostvarivi i biti prihvaćeni kao “kompromisni”, sada se pokazala prilično istrošenom.
Nijedan od deset ambasadora nije povukao svoj zahtev za poštovanje odluke Evropskog suda za ljudska prava. U zajedničkoj izjavi kojoj su prethodili dani intenzivne diplomatije nije bilo ni naznake izvinjenja već samo neutralno podsećanje da se svi ambasadori pridržavaju Člana 41 Bečke konvencije, prema kojem se ne smeju mešati u unutrašnje stvari zemlje u kojoj su akreditovani.
Očigledno je turski ministar spoljnih poslova tražio bilo kakav, makar i nagoveštaj ustupka koji bi omogućio njegovom predsedniku da uradi ono što najbolje radi – proglasi svoju veliku pobedu i na još jednom partijskom skupu istakne kako povlačenje ne postoji u njegovoj prirodi. Snimci sa sastanka Vlade Turske kojim je Erdogan predsedavao uprkos političkim objavama svedoče o velikom nezadovoljstvu turskog predsednika što je bio nateran da odustane od svoje javno izrečene naredbe o proterivanju ambasadora i da se politički povuče u jednom pitanju koje je za njega postalo pitanje lične časti – odnosa nadmoći nad političkim protivnikom.
Nezadovoljstvo Redžepa Tajipa Erdogana, koje sve češće prerasta u bes, ima uzroke u očajnoj ekonomskoj situaciji u Turskoj, potpunom neuspehu uspostavljanja bliskih odnosa sa Amerikom – uprkos stalnim mahanjem savezom sa Rusijom pred očima američkih političara – i najpre u sve snažnijoj nepopularnosti njegove partije. Istraživanja volje glasača u Turskoj iz poslednje dve nedelje oktobra pokazala su dodatni pad popularnosti vladajuće Partije pravde i razvoja, koja ni u koaliciji s Partijom nacionalnog pokreta Devleta Bahčelija nema izgleda da zadrži vlast u svojim rukama.
Još poraznije, popularnost samog Erdogana beleži još snažniji pad i sada u poređenju sa anketama tokom leta još više zaostaje i za gradonačelnikom Istanbula Ekremom Imamogluom i za gradonačelnikom Ankare Mansurom Javašom. Preuzimanje svih nadležnosti u svoje ruke, potpuna privatizacija svih segmenata državne vlasti i još izraženije neprestano isticanje sopstvene moći i jedinstvene pozicije izabranog vođe naroda imaju i svoju drugu stranu koja usmerava sav negativan razvoj u državi i turskom društvu upravo na ličnost turskog predsednika.
Veliki broj obelodanjenih korupcijskih afera, očajna reakcija na pandemiju koronavirusa, nestabilni bankarski sistem koji Erdogan godinama dodatno uzdrmava neprestanim menjanjem guvernera Narodne banke Turske, upletenost Turske u sve sukobe u širem regionu i sve gori politički odnosi sa Amerikom izazvani trikovima turskog predsednika i kupovinom ruskog raketnog sistema, doveli su do toga da je u diplomatskim krugovima Erdogan lično označen kao glavni problem u odnosima sa Turskom.
Sve snažnija izolacija unutar i izvan zemlje turskog predsednika dovela je do niza sada već javnih priprema i u Evropi i sa druge strane Atlantika za njegov očajnički potez izazivanja otvorenog sukoba u pokušaju ostanka na vlasti, koje više ne deluje nimalo izgledno.
DISKONEKCIJA OD REALNOSTI: Svi veliki planovi Redžepa Tajipa Erdogana da bude lično prihvaćen kao jedan od najmoćnijih svetskih političara izraženi su u njegovoj knjizi “Bolji svet je moguć”, koja se pojavila neposredno pred septembarsko zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Tražeći za Tursku, a zapravo za sebe, mesto među stalnim članicama Saveta bezbednosti, turski predsednik, koji je više puta naglasio da nema vremena ni da čita knjige, napao je u knjizi za koju tvrdi da je autor sistem ustanovljen posle Drugog svetskog rata, tražeći priznanje dominacije Turske u širokom regionu jugoistočne Evrope i Bliskog istoka.
Jasan pokazatelj stvarnog raspoloženja građana Turske, međutim, jeste okolnost da je mnogo snažnije odjeknula vest da je Erdogan usred velike ekonomske krize i stalnog pada vrednosti turske lire, u vreme kada turske kompanije ne mogu da otplate kredite u stranim valutama, a mnogi turski građani imaju problema da kupe osnovne namirnice, sebi povećao platu za gotovo petinu. Diskonekcija od realnosti, od stvarnog života političara koji je gotovo dve decenije na vlasti u Turskoj time je postala još očiglednija.
Iako je strah od sultanskog besa i nepredvidivih reakcija autokrate koji se bori za politički opstanak, koji izražavaju evropski i američki diplomatski krugovi, zasnovan na stvarnoj opasnosti, jasno je da je Erdoganova vlast u samoj Turskoj slabija nego ikad tokom prethodnih devetnaest godina. Ako je 20. vek doveo do ikakvih političkih spoznaja, onda je jedna od njih sigurno i ta da se autokrate popuštanjem ne mogu umilostiviti niti zaustaviti.