Piše: Ivan Krastev
Donald Tramp je obećao da će učiniti da svet poštuje Ameriku i da je se boji. Na kraju nije uspeo ni u jednom. Od Amerike i njene demokratije učinio je predmet podsmeha. Niko ne bi mogao da krivi ruske, kineske ili iranske lidere za uživanje u onome što su videli 6. januara, kada je rulja koju je podstakao predsednik upala u Kapitol.
Scene su izgledale poput onih iz “revolucija u boji”, uličnih protesta u Ukrajini i Gruziji u kojima su zbačene vlade i koje su izazvale jezu u kičmama mnogih autokrata: besni građani, pokrenuti društvenim mrežama, protestuju zbog onoga što smatraju nepoštenim izborima i pozivaju na demokratiju, ogrnuti američkom zastavom. Jedina razlika je bila što ovoga puta zbog “nepoštenih izbora” nije protestovao opozicioni kandidat već aktuelni američki predsednik, a upad se dogodio u Sjedinjenim Državama.
Već postoji obilje komentara o uticaju Trampove pobune na američku demokratiju. Možemo samo da se nadamo da je napad na Kongres bio poslednja bitka poslednjeg Građanskog rata, a ne početak novog. Kaže se da je nemački kancelar iz 19. veka Oto fon Bizmark često tvrdio da da “Bog ima posebno proviđenje za budale, pijance i Sjedinjene Američke Države”. Ako je bio u pravu, imamo razloga da verujemo da će Amerika na kraju prevazići svoju trenutnu krizu. Ali šta će biti u međuvremenu?
Napad na Kapitol i sve veća mogućnost impičmenta Donalda Trampa u poslednjim satima njegove vlasti istakli su ne samo krizu američke demokratije već i krizu američke moći. Pored monumentalnog neuspeha Vašingtona da odgovori na pandemiju koronavirusa, neobjašnjivi neuspeh snaga reda u Vašingtonu da spreče upad demonstranata u zgradu na Kapitolu čini da Amerika izgleda disfunkcionalno i slabo pred svojim neprijateljima – i nepouzdano pred saveznicima. (Da stvar bude gora, sve se dešavalo samo nekoliko nedelja posle ponižavanja američke odbrane u oblasti sajber-bezbednosti time što je Rusija hakovala najmanje deset federalnih agencija.)
Amerikanci će uskoro imati novog predsednika, ali neće imati novu državu. Četiri godine predsednika Trampa nastaviće da odjekuju svetom, bez obzira na to koliko je izabrani predsednik Džo Bajden željan da krene dalje. To će svakako uticati na dva suštinska prioriteta spoljne politike nove administracije: nade da će izgraditi efikasan savez demokratija za odbranu liberalnog poretka i napora da sastavi zajednički američko-evropski odgovor na uspon Kine i njenih autoritarnih saveznika.
Veruje se da Bajden planira da sazove “samit demokratija” odmah na početku mandata. Ali može li nova administracija legitimno da vrati Americi njenu ulogu lidera slobodnog sveta, kada je baš njen demokratski sistem u ruševinama? Hoće li politički lideri slični Trampu, poput Redžepa Tajipa Erdogana iz Turske ili Žaira Bolsonara iz Brazila, biti pozvani na taj samit? Zar njihovo pozivanje ne bi značilo davanje demokratskog legitimiteta novim autokratama? Ali ako Vašington bude držao takve vlade izvan demokratskog kluba, zar to neće biti poklon Rusiji i Kini, koje pokušavaju da oforme sopstveni klub?
Džejk Saliven, koga Bajden planira da postavi za svog savetnika za nacionalnu bezbenost, stavio je do znanja da uspostavljanje koordinirane transatlantske politike prema Kini vidi kao stub spoljne politike nove administracije. Pre samo nedelju dana mnogi evropski lideri bili su spremni da se slože sa Salivenom da Evropa i Amerika samo zajedničkim delovanjem mogu da odgovore na uspon Kine i njenih autoritarnih saveznika. Ipak, koliko je to sada realistično?
Pretpostavljam da će u sadašnjim okolnostima to biti daleko problematičnije nego što mnogo dobronamernih članova Bajdenovog spoljnopolitičkog tima može da pretpostavi. Nije to zato što su Evropljani slepi za hegemonističke ambicije Kine ili zato što su šarmirani njenim digitalnim autoritarizmom. Nije zato što nemački biznis pažljivo prati mogućnosti na kineskom tržištu ili zato što je inostrana politika Evropske unije posebno sklona izbegavanju rizika.
Razlog je mnogo prostiji: strah od američke slabosti.
Istraživanje koje je sproveo Evropski savet za inostrane poslove u nedeljama nakon američkih izbora, a koje će biti objavljeno na dan Bajdenove inauguracije, otkriva da je većina Evropljana skeptična da će novi predsednik obnoviti američko globalno vođstvo. Većina građana u svakoj državi u kojoj je istraživanje sprovedeno ubeđena je da će u narednih deset godina Kina preuzeti ulogu SAD kao vodeća globalna sila. Još više zabrinjava što većina Nemaca veruje da, nakon što su izabrali Trampa, Amerikancima više ne može da se veruje kao predvidivom savezniku. Ukratko, napad protrampovskih demonstranata na Kongres bio je poslednji, ali i najefikasniji predsednikov napad na američke saveze.
Bil Klinton je svojevremeno izjavio da je ključni zadatak Amerikanaca da “stvore svet u kojem žele da žive kad više ne budu jedina svetska velesila”. Dok Bajden ulazi u Belu kuću, Sjedinjene Države više nisu jedina velesila. Nažalost, svet u kojem će Bajden vladati – obeležen usponom autoritarnih sila i širenjem nacionalizma i nejednakosti – nije onaj u kojem bi Amerikanci i Evropljani voleli da žive.
U poslednjih sto godina američka moć je takođe predstavljala moć demokratije. U danima posle napada na Kapitol demokratski lideri u Evropi ne mogu da uzimaju otpornost američke demokratije kao nešto što se podrazumeva, kao ni moć američkog globalnog uticaja.
Autor je predsedavajući Centra za liberalne strategije i stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču. Njegova najnovija knjiga je “Da li je već sutra? Paradoksi pandemije”.
Članak je objavljen u Njujork tajmsu 12. januara 2021.
Prevela Tamara Jorgovanović