Nakon pada Asadovog režima, pitanje kurdske autonomije ponovo dolazi u prvi plan. S jedne strane, Kurdi su dokazali svoju ključnu ulogu u borbi protiv Islamske države (ISIL), stekavši međunarodno priznanje i podršku, pre svega od strane SAD-a. Međutim, njihova saradnja sa zapadnim silama izazvala je antagonizam drugih sirijskih frakcija, kao i susednih država poput Turske. Turska, koja decenijama vodi konflikt s Kurdistanskom radničkom partijom (PKK), vidi bilo kakvo jačanje kurdske autonomije u Siriji kao direktnu pretnju svojoj nacionalnoj bezbednosti.
Tokom rata, kurdske Snage demokratske Sirije (SDF), pod dominacijom Jedinica narodne zaštite (YPG), preuzimale su kontrolu nad teritorijama na severu i istoku zemlje, uključujući i strateški važne oblasti bogate naftom. Njihova sposobnost da efektivno kontrolišu teritorije preuzete od ISIL-a, uključujući i regionalni centar, Raku, ali i sirijske naftne rezerve, presudno su uticali na odluku SAD da podrži Kurde. Shvativši sopstvene potencijale, SDF je proširio ciljeve i ambicije, te je od težnji ka konsolidovanju direktne demokratije u Rožavi usmerio svoje delovanje na kreiranje budućeg političkog sistma na teritoriji čitave Sirije.
Važno je pomenuti da se političko uređenje Rožave temelji na principima demokratskog konfederalizma, koji promovišu autonomiju, rodnu ravnopravnost i ekološku održivost. Ovaj model predstavlja eksperiment u političkoj teoriji, ali i praktičan odgovor na decenije represije i marginalizacije Kurda u regionu. Njihova ideologija, inspirisana radovima američkog anarhiste Mareja Bukčina, prilagođena je specifičnom kurdskom kontekstu, a njen najglasniji promoter je Abdulah Odžalan, lider Radničke partije Kurdistana, koji se trenutno nalazi u turskom zatvoru. Demokratski konfederalizam odbacuje centralizovanu vlast i zastupa model samoupravljanja kroz lokalne skupštine, komune i kooperative. Pored toga, u Rožavi su ključne institucije organizovane tako da uključuju različite etničke i verske grupe, stvarajući inkluzivnu političku zajednicu. Leve ideje kurdskog pokreta, naročito naglasak na rodnu jednakost, ogleda se u činjenici da žene zauzimaju istaknute pozicije u administraciji i vodeću ulogu u vojnim snagama, poput Jedinica za zaštitu žena (YPJ).
Upravo je YPJ jedna od najzaslužnijih jedinica za uništenje ISIL-a na teritoriji Sirije, a veliki broj ratnica čine devojke iz različitih krajeva Severne Sirije koje su prethodno bile porobljene od strane islamista. Činjenica da su se, nakon pada u ropstvo, ne samo izborile za svoju slobodu, nego i oslobodile svoje gradove i sela od neprijatelja daje veliku simboliku njihovoj pobedi. Veliki broj stranih borkinja i volonterki iz Engleske, Amerike i Kanada su takođe u sastavu YPJ. Od 2017. godine, kada SDF počinje da zauzima velike oblasti koje je kontrolisao ISIL, YPJ-u se priključuje i veliki broj arapskih i jezidskih žena iz oslobođenih gradova koje su želele da nastave borbu protiv svojih opresora.
Kako je ISIL gotovo zbrisan iz Severne Sirije, a SDF svoje ciljeve usmerava ka preporodu čitave države, teritorija koju kontrolišu dobija i novo ime – Autonomna Administracija Severne i Istočne Sirije od 2018. godine. Promena naziva ukazuje na to da se SDF bori, ne samo za autonomiju u oblastima naseljenim Kurdima, već želi da svoj politički sistem implementira na teritoriji čitave Sirije.
Međutim, i sam projekat kurdske autonomije naišao je na oštro protivljenje i drugih pobunjeničkih grupa u Siriji, kao što je Sirijska nacionalna vojska (SNA), koju direktno podržava i finansira Turska. Prema izveštajima na terenu, sukobi između SNA i SDF se nastavljaju i nakon Asadovog pada, a turski zvaničnici odbijaju da priznaju bilo kakav vid autonomije. Šef turske obaveštajne službe, Ibrahim Kalin, izjavio je da bi jedini način da sedne za pregovarački sto sa Kurdima bio da se odreknu svojih veza sa PKK-om, koji je odgovoran za veliki broj terorističkih napada u Turskoj.
Takođe, veliki broj pristalica SNA, ali i sunitski Arapi iz severoistočnih delova Sirije kritikuju Sirijske demokratske snage da “niti su sirijske niti su demokratske”. Ono što je izazvalo ovakve kritike jeste činjenica da se SDF sasotji od velikog broja stranih dobrovoljaca, od levičara iz različitih zemalja Evrope, SAD-a i Latinske Amerike do Kurda koji dolaze iz Iraka, Irana i drugih okolnih zemalja. Pored toga, postoje i govori o represiji političkih oponenanta u kurdskoj zajednici od strane pripadnika SDF-a, ali i nad sunitskim stanovništvom na njihovoj teritoriji. Navodeći ove argumente, Turska uslovljava Kurde da pronađu novo rukovodstvo koje neće biti inspirisano levičarskim idejama PKK-a i koje će zagovarati interese svih etničkih i verskih grupa na toj teritoriji.
Pored neslaganja sa SNA, pitanje odnosa između Kurda i nove prelazne vlasti u Damasku ostaje ključno za budućnost Sirije. Iako su kurdski lideri izrazili spremnost na dijalog, insistirajući na očuvanju autonomije, mnogi u opoziciji smatraju da bi decentralizacija ugrozila jedinstvo zemlje. Neformalni lider nove Sirije, Abu Muhamed al-Džulani i njegov pokret Haj’at Tahrir al-Šam (HTS) zadržavaju neprijateljski stav prema kurdskoj administraciji, što dodatno komplikuje postizanje trajnog rešenja. U isto vreme, Kurdi gledaju nepovoljno na centralizovan politički sistem, ali i na uspostavljanje bilo kakvog šerijatskog zakona ili islamske republike. U tom slučaju bi kurdska potreba za autonomijom ojačala i mogla prerasti u otvoreni secesionizam.
Kompromis između Kurda i nove sirijske vlasti mogao bi biti ključan za stabilnost zemlje. Međutim, postizanje dogovora zahtevaće posredovanje međunarodne zajednice, kao i spremnost svih strana da prevaziđu duboke istorijske antagonizme koji su kroz dugogodišnji rat prenaglašeni. Kurdski lideri suočavaju se sa izazovom balansiranja između svojih težnji za autonomijom i potrebe za očuvanjem mira u zemlji. Istovremeno, nova vlast u Damasku moraće da pokaže političku zrelost i uključivost kako bi osigurala održivost jedinstvene Sirije koja je njen proklamovani cilj.
Ukoliko se ne pronađe rešenje koje će zadovoljiti sve strane, postoji rizik da severoistok Sirije postane arena za nove sukobe, dodatno ugrožavajući proces demokratizacije zemlje i stabilizaciju međuetničkih odnosa. Kurdsko pitanje ostaje ključno, ne samo za budućnost Sirije, već i za širu stabilnost Bliskog Istoka, koji je obeležen stalnim i nepredvidivim eskalacijama i konfliktima.