Važna odredba tog zakona je što otvara put za vladavinu predsedničkim dekretima.
Zakonom je predviđeno da se vanredno stanje proglašava u slučaju prirodnih katastrofa, epidemija, privrednih kriza i “u slučaju ozbiljnog remećenja javnog reda zbog, prvo: ozbiljnih nagoveštaja nasilnih akcija čiji je cilj rušenje slobodnog demokratrskog uređenja uspostavljenog Ustavom, ili temeljnih prava i sloboda, i, drugo: u slučaju nasilnih incidenata”.
Po tom zakonu, Ministarski savet, uzimajući u obzir mišljenje Saveta za nacionalnu bezbednost, na zasedanju pod predsedavanjem predsednika Republike proglašava vanredno stanje na delu teritorije ili u celoj zemlji za period ne duži od šest meseci.
Trajanje vanrednog stanja može da produži Skupština Turske, što je i činila od 1987, kada je vanredno stanglašeno na jugoistoku Turske, a to vanredno stanje je važilo do 2002. godine.
Po Zakonu o vanrednom stanju, mogu se ograničiti ili zabraniti saobraćaj, okupljanje, kretanje na nekim mestima ili u neko vreme, može se narediti pretresanje lica, vozila i plenidba predmeta koji se smatraju dokaznim materijalom, može se građanima narediti da stalno nose lične karte.
Može se zabraniti štampanje i distribucija novina, časopisa i drugog štampanog materijala, uvesti kontrola svih oblika štampanih i audio-vizulenih medija, kao i pozorišnih predstava i filmova koji se javno prikazuju.
Uvođenjem vanrednog stanja, po zakonu o tome, ukidaju se sva ustavna ograničenja izdavanja predsedničkih dekreta.
Nadzor nad merama koje se sprovode tokom vanrednog stanja je u nadležnosti Kabineta premijera ili ministarstva koje premijer ovlasti za to, a osniva se i koordinaciono telo u kojem su nadležna ministarstva, preneo je Radio SKAI.