Najbitnija žena izraelske političke scene, možda još od vremena Golde Meir je jednom prilikom u “off the record” delu intervjua, potpisniku ovih redova rekla da je najveći problem Bliskog istoka to što su u svim arapskim zemljama na vlasti diktatori.
“Sa demokratijom i tako izabranim vlastima se može pregovarati, sa diktatorima ne” , reče nekadašnji visoko rangirani operativac Mosada, a tadašnja ministarka u izraelskoj vladi, Cipi Livni. Ma koliko ta njena tvrdnja tada nije bila najrazumljivija, eksplozijom “Arapskog proleća” u Tunisu, postade kristalno jasna. Doduše, u vreme tog intervjua “5. oktobar” je bio isključivo srpski specifikum.
Dakle, uz ulaganje od oko 60 miliona američkih dolara, Zapad je uspeo da svrgne Slobodana Miloševića u Srbiji. Koliko i da li je učestvovao i u promenama režima u Tunisu, Libiji, Egiptu i sada u Siriji, teško da ćemo skoro saznati.
Pre obaranja i ubistva ne baš benevolentnog Gadafija, njegova je Džamahirija čuvala u evropskim (najviše francuskim) bankama oko 300 milijardi dolara. Ta sredstva su neposredno pre intervencije NATO-a zamrznuta, da se ne bi koristila za nabavku oružja za borbu protiv pobunjenika. Skidanjem Gadafija, nove su vlasti zatražile odmrzavanje tih para. Ima li potrebe dodati da od toga, još uvek nema ništa, da još ni jedan cent nije vraćen…
Ekonomska je logika (korist) Zapada kod svrgavanja Gadafija nesporna, ali koja je onda “muka” naterala isti, Amerikom predvođeni Zapad, da lupa u ratne tam-tam bubnjeve kada je Sirija u pitanju!? Oni nemaju ni deseti deo tog Libijskog bogatstva, nemaju skoro ništa.
Obična, prosečna arapska zemlja sa običnim sekularnim diktatorom na čelu, koji se ni malo ne razlikuje od, recimo jordanskog kralja Abdulaha ili saudijskog ili kuvajtskog samodršca? Jedina razlika je među njima izgleda ta, što Bašar Al Asad ne duva u istu tikvu kao i ostali, podržava Hezbolah u Libanu, sarađuje sa Iranom i ugostio je rusku pomorsku bazu.
Režim Bašara Al Asada je upravo to: Režim! I to je nesporna činjenica. Nije on ni malo lošiji ili bolji od gore pomenutih, ali ima još jedna začkoljica, koja je možda glavna u izboru da baš ispred njegovih vrata zaigra krvava verzija “5. oktobra”.
Iranski nuklearni program je trn u oku Izraela i uzročno-posledično SAD-a. Jak i nuklearno poduprt Iran, sa uz to vrlo značajnim naftnim resursima, apsolutno nije po volji ni Izraela niti Amerike. Promena režima u Teheranu značila bi mnogo za zaokruživanje američke kontrole nad Zalivskim naftnim rezervama, jer bi se time omogućila stabilnost snabdevanja jeftinom naftom američkog tržišta, a time i sigurna ekonomska stabilnost . Iran je međutim jak i zbog ostvarenih osovina sa Sirijom, Rusijom i Kinom.
I umesto da se direktno udari na njega, mnogo je pametnije igrati igru iscrpljivanja kroz jake ekonomske sankcije, a i urušavanja saveznika. Sirija je sada tu najbitnija karika iz više razloga. Možda najvažniji od svih je otvaranje najkraćeg vazdušnog puta od Izraela do iranskih atomskih pogona.
Uz Al Asadovu Siriju, pred Izraelom je skoro nepremostiva logistička prepreka kako doći do Irana da bi se uopšte i izveo oružani napad! Ne potpuno nepremostiva, ali skoro. Svrgavanjem Asada i uvođenjem blago haotičnog stanja sličnog onome u Libiji, rasturanjem sirijske vojske i protivvazdušne odbrane Sirijsko nebo više neće imati ko da brani i izraelskim se avionima otvara direktan put do iranskih nuklearnih postrojenja. Izraelu (a i SAD) je zbog toga vrlo stalo da se uvede “demokratija” libijskog stila i u Siriju.
SAD su kao i svaka imperija u opadanju, počele svoju moć da delegiraju na lokalne vazale. Velika Britanija, Francuska, Katar i Turska su svaka dobile neko svoje parče kolača i u skladu sa time i deluju, koordinišući svoje korake sa “velikim gazdom”. Naravno da svaka od njih ima i vrlo lični interes.
Od jednog od najvećih saveznika, Turska je postala najveći protivnik Asadovog režima koji aktivno učestvuje u snabdevanju i pomaganju tzv. “Slobodnoj Armiji Sirije”. Posle obaranja turskog F-4 i incidenta u sredu kada je nekoliko minobacačkih projektila ispaljenih iz Sirije palo na jedan turski pogranični gradić, dolazi do ozbiljne eskalacije, koju Asad uporno želi da izbegne.
Bašar zna da bi se time mogla otvoriti vrata međunarodnoj (čitaj zapadnoj) intervenciji. Uprkos javno upućenom izvinjenju Sirije, Turska odlučuje da direktno “uprlja ruke” i kreće najpre u bombardovanje selektovanih ciljeva u Siriji, a dan kasnije i turski parlament daje zeleno svetlo za oružanu intervenciju u toj susednoj zemlji. NATO odmah staje uz Tursku i nudi svu potrebnu saradnju, jer izgleda da je očigledno da bez spoljne pomoći pobunjenici neće moći da izvojuju pobedu nad Asadom.
Lopta je sada u Asadovom šesnaestercu, a Erdogan se sprema da izvede penal. Jedini je problem što uz Asada gol brane i Ahmadinedžad i Putin, svako iz svojih vrlo vitalnih i bitnih interesa. Siguran sam da sada u Teheranu govore da se Iran brani u Damasku i Alepu. I verovatno nisu daleko od istine.
Vrlo dobar tekst i istinit,najsrecniji bi bio kad bi taj osvajacki plan zapada propao ali male su sanse za to 🙁
svaka cast na tekstu
Mit je da su uložili 60 miliona u svrgavanje Miloševića, to je možda iznos izašao iz kase ali koji nije stigao do opozicije.
Proces je izgledao ovako (uzeću primer 1 milion dolara da bi jasnije objasnio): Službenik State Department dođe sa 600.000 dolara i kaže čoveku iz opozicije u Mađarskoj da potpiše priznanicu na 1 milion, on to uradi, uzme sebi 200-300.000 stavi na račun, dođe u zemlju sa tom lovom, on i predsednik stranke prigrabe gro para, to de dominanto potroši na funkcionnisanje sedišta stranke, a ostali ako dobiju, dobiju siću.
koja su ovi amerikanci govna smrdljiva pa to nema granice !!! Oni će stvarno morati da dobiju debelo po nosu , inače neznaju šta može da ih zadesi !!! Stoke su parekselens.