Za posmatrače sa strane Piter Vulf i Vil Rajli, obojica pedesedpetogodišnjaci, su stari dobri ortaci ali njihovo desetogodišnje prijateljstvo počelo je na veoma intrigantan način – kada je jedan opljačkao drugog.
Piter je udario Vila teškim tiganjom u glavu, zatim su obojica pala niz stepenice u porodičnoj kući Vila Rajlija u severnom Londonu. Domaćin nije hteo da se popusti Piteru – zavisniku koji je 30 godina bio na heroinu a koji je provalio u njegovu kuću kako bi ukrao dragocenosti i kupio drogu.
Taj incident dogodio se u martu 2002. godine.
Kada je ušao u spavaću sobu da uzme opremu za teretanu, Vil je zatekao čoveka razbarušene kose i neprijatnog mirisa kako stoji ispred njega. “Pitao sam ga šta radi u mojoj kući, a on je rekao da je komšija koji je čuo buku i bio zabrinut”, kaže Vil.
“Bio sam siguran da je lopov, pa sam ga, kada je pokušao da prođe pored mene, uhvatio i gurnuo na pod. Uspeo sam da ga spustim u prizemlje i izbacim na ulicu vukući ga za jaknu. Tada sam krenuo da vičem:lopov, lopov.. Neko je čuo i pozvao policiju koja je došla u roku od nekoliko minuta. Prolaznici su mi pomogli da obuzdam Pitera.
Policija ga je uhapsila a on je priznao krivicu i osuđen je na tri godine zatvora. Iako je do tada već proveo 18 godina u zatvoru, Piter se ipak nadao da će uspeti da se izbori sa svojom zavisnošću.
Vil je, u međuvremenu, nastavio da živi lagodnim životom sa ženom Frančeskom i osmogodišnjom ćerkom ali ipak nije bio u potpunosti spokojan nakon pljačke.
Nekoliko nedelja kasnije, pozvao ge je policajac, koji ga je obavestio o datumu suđenja i pitao da li želi da upozna Pitera, koji se nalazio u zatvoru. Piteru je suđeno po principu restorativne pravde koja podrazumeva da se žrtva i počinilac sretnu i razgovaraju a veruje se da od toga obe strane imaju koristi.
Nakon konsultacija sa porodicom i prijateljima, Vil je pristao pa su se zajedno sa ostalim žrtvama otišli u zatvor da razgovaraju. “Piter je počeo sa pričom kako je u životu išao pogrešnim putevima i jedva sam čekao da izađem odatle a onda sam u jednom monentu eksplodirao i počeo da vičem: Mi se ne sastajemo u koktel baru, provalili ste u moju kuću i uništili jednu stvar koju sam mislio da mogu da uradim – da štitim moj dom, moju ženu i dete”.
“Neko nas je zapitao šta bismo želeli da se sada desi a mi smo odgovorili da bi želeli da Piter prestane da uzima drogu i alkohol, dobije bilo kakvo obrazovanje u zatvoru i da nam piše svakih šest meseci kako bismo znali šta se dešava”.
Petar je bio zapanjen odgovorom. “Očekivao sam da će reći da žele da me zatvore i bace ključ. Nisam očekivao da žele da imam bolji život. Na sastanak sa njima sam pristao samo da bih sat vremena proveo van ćelije uz šolju čaja i keks. Do tada, nisam znao kakvu štetu sam nanosio tim ljudima i njihovim porodicama”
Do sastanka sa Vilom i ostalim žrtvama, Piter je bio opasan kriminalac. Sa deset godina je počeo da puši marihuanu a od 14. godine je koristio opasne droge. Sa 12 godina je izbačen iz škole jer je nastavniku razbio lice vratima. Prvi put je završio u zatvoru sa 16 godina.
Tokom narednih 30 godina, Petar je služio zatvorske kazne za pljačke, provalne krađe, nanošenje teških telesnih povreda, pokušaj ubistva, prevare i obmane. Najkraća kazna na koju je bio osuđen je 18 meseci a najduža četiri i po godine zatvora.
On je poštovao dogovor i već u prvom pismu Vilu naveo je da proučava psihologiju, čita knjige, da ne koristi drogu ni alkohol i već posle 18 meseci pušten je zbog dobrog vladanja. Šest meseci kasnije sreo se sa Vilom na konferenciji o restorativnoj pravdi na kojoj su obojica bili govornici. Tada su se dogovorili da ostanu u kontaktu i izađu na kafu.
Piter je po izlasku iz zatvora ostao “čist”, oženio se, napisao je autobiografiju i radi sa osuđenicima u zatvorima.
Zahvalan je Vilu jer kaže da mu je spasao život: ” Da nije bilo njega, mene danas ne bi bilo. Da nije bilo te borbe, ja bih završio mrtav u roku od par meseci od droge. To je bila moja prekretnica. Kada sam shvatio šta moja dela rade drugim ljudima, osećao sam stid i sramotu”.
Tokom godina izvinio se svojim žrtvama,, našao je svoj mir i sada je srećan. “Većina mojih prijatelja sada su policajci ili ljudi koji rade u zatvorskoj službi. To je nadrealno. Ja, koji sam bio lopov, skitnica i prevarant, pričao sam sa princezom Anom, koja je pokrovitelj saveta restorativne pravde.
“Mi smo veliki prijatelji, izuzetno dobro se razumemo i imamo jedinstvenu vezu, a kada sretnemo pričamo o svemu”, kaže Vil dodajući da je Piter dobar čovek. Sigurno to nije mogao da kaže i pre deset godina dok je stajao na trotoaru svoje kuće i krvario od udarca koji mu je Vil zadao.