Piše: Tamara Jorgovanović
Da je na nedavnim stranačkim izborima Hrišćansko-demokratske unije (CDU) pobedio popularni Fridrih Merc, već bismo mogli da kažemo da znamo ime sledećeg nemačkog kancelara, pošto bi njegova omiljenost u stranci, uz ogromnu prednost CDU nad rivalima, bila garancija uspeha na federalnom glasanju u septembru. Izbor Armina Lašeta, premijera pokrajine Severna Rajna-Vestfalija, međutim, produžio je neizvesnost za još dva meseca jer je na čelo partije došao neko ko možda ima podršku vrha i dovoljnog broja delegata CDU, ali trenutno ne i građana, tako da su sve mogućnosti ostale otvorene.
Dovođenjem merkeliste na svoje čelo CDU se opredelila za kontinuitet kancelarkine politike koju su karakterisali pragmatizam i kompromis. Na izbore za Bundestag kao da se ponovo ide pod sloganom “Bez eksperimenata”, koji je 1957. doneo reizbor Konradu Adenaueru – u ovom momentu izgleda da bi Lašetova pobeda predstavljala peti mandat Angele Merkel.
Po centrističkoj politici i stilu sličan kancelarki – podržao je prihvatanje milion sirijskih izbeglica i zalaže se za inkluzivnu politiku, a zbog tvrdnje da imigranti predstavljaju priliku, a ne pretnju po Nemačku, nadenut mu je nadimak Armin Turčin – Lašet ipak ne deli i njenu popularnost. Merkel podržava 84 odsto Nemaca, a njega između 13 i 34, u zavisnosti od ankete. U proteklih godinu dana kritikovan je zbog sporog reagovanja u korona-krizi, što oponenti ističu kao nedostatak sposobnosti da bude vođa.
Mada se slabo kotira među građanima, Lašeta kolege smatraju ujediniteljem i nekim ko bi mogao da pomiri frakcije u stranci, pa i polarizovano društvo. Za to, međutim, ima malo vremena jer će već posle martovskih izbora u dve pokrajine CDU i sestrinska Hrišćansko-socijalna unija (CSU) iz Bavarske doneti odluku o zajedničkom kandidatu. Tako je 59-godišnjem sinu rudara iz Ahena ostalo vrlo malo vremena da ubedi prvenstveno svoju stranku da je baš on lider kakav treba i njoj i državi.
Nemačku očekuje “superizborna” godina, sa šest glasanja na nivou pokrajina i jednim na federalnom. Prvi su na redu neizvesni izbori u saveznim državama Rajnland-Palatinat (gde su sada na vlasti SPD, FDP i Zeleni) i Baden-Virtemberg (Zeleni su najjača stranka i formirali su vladu sa CDU), koji su test za CDU i njenog novog predsednika.
Prema onome što pred njega stavljaju nemački mediji, ako želi da odgovori na izazove koji ga očekuju, Lašetu treba čarobni štapić: potrebno je da ostane na putu merkelizma, ali i da se dovoljno distancira od kancelarke da ne bi nestao u njenoj senci – previše bliskosti s njom delovalo bi kao slabost, ali bi sukob istakao podele u CDU; mora da zadrži svoju podršku sa centra, ali i da pridobije najkonzervativnije krugove koji podržavaju Merca; mora da nađe neki model saradnje s Mercom, koji ima odlične pozicije u stranci i u dve nestabilne pokrajine, ali je vrlo zahtevan; treba da sačuva one kojima se dopada njegova promigrantska politika, ali ne podržavaju to što ima razumevanja za istočnjačke autokrate.
Tu su još i covid-19 i prateća ekonomska kriza. Povrh svega, u septembru treba da vodi stranku do pobede na izborima za Bundestag, kada ostaju bez ultrapopularne Merkel. I sve to znajući da bi mogla da mu izmakne mogućnost da postane kancelar.
SREĆNI GUBITNIK: Lašeta je imidž gubitnika pratio tokom cele političke karijere – često i kad je pobeđivao. Pre ovoga najveći uspeh bio mu je trijumf na izborima 2017. za premijera najnaseljenije nemačke pokrajine i nekadašnjeg bastiona socijaldemokrata Severne Rajne-Vestfalije. Mesto u Bundestagu devedesetih izgubio je posle samo četiri godine, a 2010. se neuspešno kandidovao za prvog čoveka ogranka CDU za SRV, ali ga to nije sprečilo da nastavi da pokušava. Partijska elita mu je sklona, ali članstvo nije. Ankete uoči stranačkih izbora davale su mu najmanje šansi, ali je uprkos tome odneo pobedu, i to nad jakim Mercom.
Najprirodnije rešenje je da predsednik stranke bude i njen predlog za kancelara, ali nije uvek tako. Merkel to najbolje zna. Lašetu bi moglo da se desi isto što i njoj pre 19 godina, kada je kao predsednica CDU izgubila kandidaturu od lidera CSU Edmunda Šojbera (a on je gotovo dobijene izbore izgubio od Gerharda Šredera zbog obrta u javnom mnjenju oko podrške američkom ratu u Iraku). Lašetov Šojber je lider CSU Markus Zeder, popularni premijer Bavarske, za koga govore da je politički kameleon, “genije za laktanje” i maher da svoje neuspehe pretvori u trijumf.
Kandidati CSU su dva puta stizali do glasačkog listića, ali su tada pobedu odnosile socijaldemokrate. Danas četiri puta više članova CDU daje prednost Zederu u odnosu na Lašeta. Da bi postao prvi kancelar iz CSU, Zederu praktično treba samo da sedi i čeka da vidi šta će njegov rival uraditi u naredna dva meseca. Bavarski premijer je podržao Lašeta, ali jedina podrška koja ovome treba jeste ona iz sopstvenih redova. CDU je imala pred očima primer prethodne predsednice Anagret Kramp-Karenbauer, koja je ostala u senci Angele Merkel i na kraju podnela ostavku jer nije stekla autoritet u partiji.
Sposobnost da se bude ujedinitelj sada je neophodnija nego ikada, ali nemački mediji smatraju da je za to potrebna i lojalnost gubitnika. Norbert Retgen, treći kandidat za lidera stranke koji je ispao u prvom krugu, pokazao je spremnost da sarađuje, kao i Merc, koji se novom lideru odmah ponudio da preuzme ministarstvo ekonomije, ali ga je lično Merkel odbila, ne ostavljajući Lašetu mnogo mogućnosti za manevre. Kancelarkin stari neprijatelj Merc ipak je neophodan Lašetu jer može da mu pomogne na martovskim izborima i približi ga konzervativnim krugovima.
Stranački izbori su pokazali da je CDU i dalje podeljena i da onaj ko želi da bude njen lider mora prvo da pomiri umerene i konzervativne snage u stranci. CDU podržava nešto više od 35 odsto građana, ali je SPD još slabiji i ima samo 15 odsto. Popularnost Zelenih skače, i u ovom trenutku je na oko 20 odsto. Mogućnost saradnje CDU i Zelenih raste s Lašetom, smatraju politikolozi, ali iz redova Zelenih već stižu zamerke na njegov račun zbog dezorijentisanosti u spoljnoj politici i popustljivosti prema Rusiji.
EVROFILI I RUSOFILI: Analitičari smatraju da će politika CDU u narednih nekoliko meseci pokazati u kojem pravcu će se kretati i Evropska unija. Fajnenšel tajms piše da je za EU bolje što nije pobedio Merc jer su, iako je izrazito proevropski nastrojen, njegovi ekonomski i socijalni stavovi zaglavljeni u nekoj drugoj eri. Lašet je frankofil i očekuje se da nastavi obazrivi evropeizam koji je gajila Merkel i oživi franko-germanske odnose.
Lašet je kao član Evropskog parlamenta od 2002. do 2005. bio u Komitetu za inostrane poslove, gde je bio zadužen za odnose sa UN, tako da mu spoljna politika nije strana.
Novi lider CDU je pre glasanja rekao delegatima da je Nemačka koju on zamišlja evropska Nemačka, ali mnoge u Berlinu i Briselu ipak brinu njegovi spoljnopolitički stavovi. Centar za evropske reforme podseća da ovaj zapadnonemački centristički konzervativac ima čudne poglede na inostranu politiku, pošto je izražavao simpatije prema Rusiji, Turskoj i sirijskom diktatoru Bašaru el Asadu. Popustljiv stav prema Vladimiru Putinu naročito je u suprotnosti sa oštrom nemačkom politikom prema Moskvi posle trovanja opozicionog prvaka Alekseja Navaljnog.
Lašet spada u kategoriju političara koje nazivaju Putin-Versteher, oni koji imaju razumevanja za Putina. Dolaze i sa levice i sa desnice, a među njima su i nekadašnji predsednik Nemačke Roman Hercog, bivši kancelari Gerhard Šreder (SPD), Helmut Kol (CDU) i Helmut Šmit (SPD), ministri Hans Ditrih Genšer (FDP), Folker Rie (CDU) i Egon Bar (SPD), bivši premijer Brandenburga Matijas Placek (SPD)…
Šredera, koji je posle gubljenja izbora postavljen na čelo nadzornog odbora Gaspromove firme Severni tok 2, Volstrit žurnal nazvao je “najvažnijim Putinovim oligarhom”. Rusija ili njen predsednik najveću podršku i danas uživaju kod SPD, ali i ekstremno desničarske Alternative za Nemačku (AfD) i levičarske stranke Linke. Nemci generalno ne gaje animozitet prema Rusima, pa je 2019. godine 66 odsto njih želelo da Nemačka više sarađuje sa ovom zemljom. I Rusima je Nemačka najbliža od svih Zapadnih zemalja.
Dve države imaju čvrste trgovinske veze, a 40 odsto gasa Nemačka uvozi iz Rusije, tako da se popustljiv stav može nazvati i pragmatičnim. Politiku Angele Merkel prema Moskvi evropski Karnegi centar ocenjuje kao zagonetku – veoma je oštro reagovala na aneksiju Krima, ubedivši ostale lidere EU da uvedu sankcije Rusiji, kao i na prošlogodišnje trovanje Navaljnog novičokom, ali je to nije navelo da pojača sankcije ili obustavi izgradnju Severnog toka 2. (Merkel i Lašet dele sličan pragmatičan odnos i prema Kini, a oboje su za to da kineski Huavej dobije pristup nemačkoj 5G mreži.)
Sa Angelom Merkel Nemačka prestaje da bude “kancelarska republika” bar na neko vreme, tako da će se za mnoge odluke pitati više ljudi. Lične simpatije su jedno, ali se ne mešaju sa državnim interesima. Moskovski Karnegi centar podseća da nemački kancelar nema toliko uticaja na spoljnu politiku kao ruski ili američki predsednik.
Ko god da sada postane kancelar, moraće prvo da učvrsti položaj na domaćem terenu, pa da onda eventualno menja državnu politiku na spoljnom. Mnogo toga zavisi i od koalicionog partnera, koji obično daje ministra spoljnih poslova. To bi u ovom slučaju mogli biti Zeleni, a oni imaju veoma čvrst stav prema Rusiji. I drugi potencijalni kandidat Markus Zeder sklon je Putinu, ali je prošle godine posle posete Moskvi rekao da sankcije ostaju na snazi dok se ne promene uslovi koji su do njih doveli. “Teško je biti bliži sa Rusijom sada kada se njen tradicionalizam sveo na autoritarizam”, ocenjuje analitičar moskovskog Karnegi centra.