Piše: David Vareger
Nakon tačno dva meseca od izbora u Nemačkoj Socijaldemokratska partija (SPD), Zeleni i liberali (FDP) sklopili su dogovor o svojoj tročlanoj koaliciji, prvoj sa toliko članova od 1956. Dogovor se, stavljen na papir, prostire na 170 strana teksta i definiše koji partner je dobio koje ministarstvo i koja će biti usmerenja nove vlade.
Od ukupno 15 ministarstva, SPD je dobila šest (između ostalih, zdravlja i odbrane), Zeleni pet (između ostalih, spoljnih poslova, privrede, poljoprivrede), i liberali četiri (finansija, saobraćaja, pravde, obrazovanja). Prema procenama javnog mnjenja, apsolutni pobednik u pregovorima je Kristijan Lindner, vođa najmanjeg partnera – FDP-a. Najveći gubitnici, ne dobivši ni ministarstvo finansija ni saobraćaja, su Zeleni. Dodatno, Zeleni su odustali od mnoštva svojih ekoloških i socijalnih politika.
Letos su Zeleni tražili uvođenje Ministarstva za zaštitu klime, čiji bi ministar raspolagao pravom veta na sve oduke drugih ministara. Ministarstvo su dobili, spojeno sa onim za privredu, ali bez ikakvog veta. Jednog dana kada se budu objavili memoari ovi dvomesečni pregovori biće studija slučaja za proučavanje na politikološkim fakultetima o tome kako najslabiji igrač može da dobije drugoplasiranog u pregovorima.
Socijaldemokrati još nisu imenovali svoje kandidate za ministarstva koja su im pripala. Treba naglasiti čitaocima u Srbiji da se kadrovska rešenja partija ni u Nemačkoj gotovo nikada ne vode stručnošću. Bitniji su ravnopravni odnos polova i zastupljenost partijskih odbora koji su doneli najviše glasova stranci.
“REALOSI” I “FUNDISI”: Liberali su već imenovali svoje kandidate za ministarska mesta. Zeleni takođe, ali su pritom otvorili svoje stare unutrašnje podele koje sežu još od njihovog prvog učešća u vlasti u kabinetu Gerharda Šredera 1998, a kada ih je vodio Jozef Joška Fišer. Od tada je partija podeljena na “realose”, koji žele da promene sistem iznutra, učestvujući u njegovom upravljanju, i “fundise”, fundamentaliste kojima je stalo do ideala Zelene partije i koji na svaki kompromis u ključnim stvarima gledaju kao izdaju. Fišerovi učenici “realosi” izvojevali su pobedu vremenom, ali idealisti i dalje postoje i čine značajan deo i članstva i poslanika u Bundestagu.
I zato se postavilo pitanje zašto nijedan od njih nije dobio neko ministarsko mesto, na primer, najprominentniji Anton Hofrajter? U poslednjem trenutku Zeleni su dali mesto ministra poljoprivrede Čemu Ozdemiru, bivšem predsedniku stranke, koji će biti jedini ministar imigrantskog porekla u novoj vladi, inače realos. Nezadovoljstvo članstva Zelenih premalim postignućima uprkos dobrim rezultatima na izborima i izostanak srčanih fundisa u kabinetu bi mogli, mada verovatno neće, da ugroze koalicioni dogovor. Jer svaka stranka mora odgovarajućom procedurom da se izjasni za dogovor ili protiv njega.
Odluku u FDP-u i SPD-u donosi generalni odbor, ali kod Zelenih koji su vođeni direktnom demokratijom o odluci se do 6. decembra preko interneta izjašnjava svih 125.000 članova.
Na osnovu izjava svog dvoglavog vođstva, Roberta Habeka, budućeg ministra privrede i zaštite klime, i Analene Berbok, buduće ministarke spoljnih poslova, vidi se da Zeleni pokušavaju da učešće u vlasti, plaćeno smanjenim ambicijama na nacionalnom nivou, prodaju članstvu kao moralni imperativ širenja energetske tranzicije van zemlje. Obećavaju razvoj tehnologija za zaštitu klime, a koje bi onda bile izvožene. Jedna od takvih tehnologija koju bi Nemačka mogla da dosegne pre drugih jesu i vodonične ćelije, nova vrsta baterije koja bi bila istovremeno i čista, i velikih kapaciteta, i prenosna.
U koalicionom dogovoru stoji da će Nemačka na evropskom nivou podržati nestanak automobila s motorom na unutrašnje sagorevanje do 2035, nekih deset godina nakon punog mandata ove vlade. Nemačka auto-industrija, i dalje prestižna, ali zaostala u odnosu na američke i kineske pionire električnih vozila, mogla bi ugradnjom takve tehnologije u svoje proizvode opet da izbije na čelo svetske industrije automobila. Tako se nadopunjuju etatistički instinkti socijaldemokrata, ekološka zvezda vodilja Zelenih, i kapitalistička konkretnost liberala.
Vodonične ćelije su samo jedan primer mnogih inicijativa koje će “semafor-koalicija” pokrenuti ne bi li se Nemačka digitalizovala i nadoknadila izgubljeno vreme u 21. veku, u kojem su inovacije dolazile mahom iz dve doline – silicijumske ili šenženske. U tu svrhu uspeh BioNTecha u pronalaženju vakcine protiv kovida-19 uveliko se koristi gotovo kao propagandna priča koja Nemcima treba da vrati veru u sopstvene naučne i preduzetničke kapacitete. U Nemačkoj se ta vakcina i naziva Bionteh, a Fajzer joj je prezime.
ZA EVROFEDERALIZAM: U oblasti evropskih intergracija (ali ne onih koje se tiču Zapadnog Balkana) koalicija je na papir stavila da je budućnost Evrope federalna evropska država do koje će se doći ustavotvornim panevropskim konventom. Zeleni su od tri stranke oduvek bili najveći zagovornici evrofederalizma. Ciničnom analizom “realiste” mogla bi se obezvrediti i ova pobeda. Sve i da se Nemačka založi za federalizaciju EU, a Francuska složi, postoji još 25 zemalja članica koje bi mogle da blokiraju taj put. Ukratko, moglo bi da se kaže da su koalicioni partneri Zelenima dali ustupak na polju na kojem bi neko spolja mogao da ih spreči.
No, tekst otkriva da su Nemci spremni da prihvate ideje Evrope u više brzina francuskog predsednika Emanuela Makrona. U koalicionom dogovoru se predviđa stvaranje zametka evropske armije u skladu sa već postignutim franko-nemačkim dogovorom, a u koji bi se uključivale zainteresovane članice. Ko nije zainteresovan može ostati van Evrope “prve brzine”. Takođe, Nemačka će rado prihvatiti stvaranje evropske vojske ili spoljne politike, ali zajedničko preuzimanje dugova ili jedinstvena fiskalna politika su već nešto drugo.
I na polju odbrane vidimo pokušaje da se pomire nepomirljive vrednosti koalicionih partnera. Tako će Nemačka postati posmatrač u konferenciji zemalja potpisnica ugovora o neširenju atomskog naoružanja i otvoreno se zalagati za svet bez atomskih bombi. No, da se NATO partneri ne bi previše šokirali, Nemačka će to raditi u bliskom dogovaranju s njima.
Istovremeno, Nemačka ostaje u “nuklearnom deljenju”, što je opcija otvorena NATO članicama bez nuklearnog oružja da prihvate njegov razmeštaj na svojoj teritoriji i čak ga lansiraju sa svojih letelica ili plovila. Nemačka će u tu svrhu čak nastaviti da razvija naslednika za svog lovca bombardera “tornado”. Jednim delom formalno je napravljen korak ka pacifističkim vrednostima Zelenih, drugim delom suštinski se sve nastavilo po starom.
Jedna novina u odbrani koja je sve iznenadila jeste naoružavanje automatskih letelica – dronova – i njihova upotreba u Bundesveru. Iako se izričito napominje da će vansudska ubistva kakva praktikuje vojska SAD biti zabranjena, teško je ne videti još jedan ustupak pacifističkih Zelenih, i to u oblasti vojne tehnologije.
ZAPADNI BALKAN: Što se tiče Zapadnog Balkana, on je eksplicitno spomenut, kao i podrška pristupanju EU nakon ispunjavanja svih kriterijuma. U tu svrhu koalicija će jačati civilno društvo i podržavati dalje korake koji vode ka približavanju. Jasno je isključena podrška crtanju novih granica, naročito onih koje ugrožavaju mir u Bosni i Hercegovini.
Koliko je za očekivati da Zeleni okrenu dosadašnju politiku podrške predsedniku Aleksandru Vučiću, još je rano da se kaže. S jedne strane, nesporno je da postoji konflikt između srbijanskih vlasti i poslanice Zelenih u Evropskom parlamentu Viole fon Kramon, ali ona je tek jedna članica Zelenih. Veći problem bi Vučiću moglo da pravi otvoreno i jarko prijateljstvo s Kinom i Rusijom, koje su i Zeleni i koalicija nazvali “sistemskim rivalima”. Ovim eufemizmom želi se izbeći upotreba reči neprijatelji ili protivnici. To su zemlje u kojima su na vlasti režimi koji nude drugačiju viziju vođenja države od liberalne demokratije – autoritarno vođenje koje, suprotno teleološkim očekivanjima liberala, privlači sve više pristalica.
Možemo očekivati pomnije obraćanje pažnje na simptome istog u Srbiji, što ne mora nužno da znači i reakciju kakvu priželjkuju ekološki pokreti u Srbiji. Pod Angelom Merkel je služba kancelara – Kancleramt – preuzimala sve više moći od Ministarstva spoljnih poslova, zbog čega su pozniji ministri u njenom kabinetu imali vrlo mršav portfolio. Pitanje je da li će Berbok umeti da vrati moć odlučivanja u Amt, kako Nemci nazivaju svoje Ministarstvo spoljnih poslova.
Pitanje Severnog toka 2, gasovoda koji ide od Rusije do Nemačke po dnu Baltičkog mora, biće joj prva glavobolja mada joj je vreme kupila nemačka birokratija. Posle godina natezanja i sankcija gasovod je konačno završen 10. septembra, pred izbore. Međutim, gas nije potekao i neće skoro jer nemačka Federalna agencija za mrežne infrastrukture nije izdala dozvolu, uz obrazloženje da vlasnik gasovoda nije na tlu Nemačke. A to je kompanija Nord Stream 2, registrovana u švajcarskom gradu Cugu.
To se ispostavilo kao problem sada, deset godina nakon početka radova, i Gazprom radi na njegovom otklanjanju. Poznato je da se Berbok protivila dovršavanju tog projekta, kao što građani osećaju i trenutnu energetsku krizu koja je mogla biti ublažena da gas teče tim gasovodom. Dokle god je odluka o tome u nekoj bezličnoj birokratskoj službi, Berbok je bezbedna. Da te odluke nema, Zeleni bi još jednom izvukli deblji kraj u anketama, kao i njihova politika energetske transformacije. Biće im potrebno da pokažu i inicijativu i rezultate vrlo brzo nakon formiranja vlade da bi pokazali da njihovi ideali mogu biti sprovedeni po ukusu nemačkog duha – realistički.